”Вундеркинд” из Житорађе

Када на улицама Житорађе сретнете Андрију Станковића, са ђачком торбом на леђима, и осмехом који често развуче од уха до уха, помислићете да је он као и сваки његов вршњак, дете коме је највећа брига у животу домаћи задатак. Међутим, Андрија поред тога што је одличан ђак у школи, често избегава да ради домаће задатке. Разлог је како нам кажу његови родитељи тај што је Андрија са својих непуних 11 година прави мали позоришни фанатик. Због свог учешћа у представама аматерског позоришта у Житорађи, стекао је епитет ”чудо од детета” и ”вундеркинд”.
Како нам открива наш мали саговорник у позоришту није имао намеру да се опроба, и поверава нам се да је зато крив највише његов друг и колега Немања, али и рецитаторски дар по коме је Андрија препознатљив.
– Идеја  да постанем глумац заправо није била моја. Опробао сам се више пута као рецитатор и био сам успешан. Па је тиме вођен на ту идеју дошао сада већ мој колега са сцене Немања. Тако је почело. Колеге су ме прихватиле врло лепо, као најмлађи међу њима био сам чуван, саветован супер. Треме је било мало мало вероватно због тога што нисам био свестан шта ме у ствари чека. Био сам нов у томе. Имам најбољу сарадњу са Немањом. Све је са њим почело. За сва ангажовања он је заслужан. Добар је саветодавац, стрпљив самном. – открива нам Андрија, или како је међу колегама популаран ”мали Аки”.
Глума му је како каже Андрија највише популарности донела у школи, а највише се том чињеницом хвале баба и деда. Једног дана Аки машта да постане професионални глумац, и каже да је од првог тренутка у позоришту препознао себе. Такође, открива нам да би волео да се опроба у дечијој представи, у складу са његовим годинама.
– Глума и рецитација су ми донели велику популарност не само у школи, већ и у селу. Интересанто родитељи су поносни а највише се хвале баба и деда.
Моја највећа жеља је да се упишем на академију драмских уметности када за то дође време.
Никола Којо је мој идол. Желео бих да будем као он сутра. Не постоји посебан разлог просто ми  допада. Највећа подршка је моја мама. Она скоро учествује у свему са мном, учи текст ,сценски наступ све што ми треба. Ту су и моје колеге глумци, чију огромну подршку имам. 

Андрију смо имали прилике да гледамо у представа ”Које има ново по град” по тексту и у режији његовог друга и колеге Немање Тонића, али је свој деби на позоришним даскама остварио у комаду ”Позориште у Паланци” под редитељском палицом Срђана Сиђе Живковића једног од најбољих редитеља на југу Србије. Андрија за ”чика Сиђу” каже:
– Чика Сиђа је пре свега диван човек од кога сам много научио. Драго ми је да сам сарађивао са њим и радујем се новој представи, и поновној сарадњи. 
Ко год је имао прилике да овог дечака гледа у позоришту схвата да је реч о талентованом глумцу. Житорађани потајно шушкају да би после Љиљане Драгутиновић, Житорађа могла да добије и познатог глумца. А док до тога дође, на Андрији је да марљиво и стрпљиво ради и учи од старијих колега. Како каже он не жури нигде, иде корак по корак, прво у нову представу која креће за пар дана, а упоредо са тим се враћа обавезама у школи, због чега му и није претерано драго.

*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА, ДЕЛОВА ИНТЕРВЈУА, ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!