У ова тешка, немирна времена
Кад су Србију задесили беда, дугови, поплаве, свакојака мука,
Ти, европски, братски народе, нудиш помоћ.
На дохвату нам је твоја братска, испружена рука.
Али, европски, братски народе,
Знај. Све се бележи, све се памти, све се враћа,
Много је крвава та твоја испружена рука,
Још увек нисам сигуран да смо браћа.
Не морамо да се враћамо дуго у прошлост,
Са проласком векова и историја је све блеђа и блеђа,
Али опет постоје неизбрисиви трагови,
Кад год си могао, забио си ми, братски, нож у леђа.
Кад сам по којекаквим склоништима и рупама крио своју децу,
Уплашен, изгубљен, јадан и бео,
По нама су пљуштале твоје братске, касетне бомбе,
Које си иронично назвао „Милосрдни анђео“.
Том истом твојом, братском, руком,
Срушио си ми мостове, болнице, путеве, оскрнавио цркву и свеца,
А онда ти је и то било мало,
Па су мете, као назови колатерална штета, постала и моја деца.
И ако су ти раније моји дедови опростили,
И ако моји шефови и политичари код тебе трче да их потапшеш по рамену,
Ја ти не могу опростити.
Сувише је јака слика моје куће у пламену.
После свега, кад ми ко зна зашто, нудиш, назови, братску руку,
А за читаве ове године ниси се сетио да тој деци бар запалиш свећу,
Овако мален, понижен и јадан, опет ти кажем,
Ја ти заборавити не могу и НЕЋУ!
Бранимир Ђорђевић, 31.07.2014. године у Нишу.