Сирене за ваздушну опасност тог 24.марта 1999. године потврдиле су да су се обистиниле све наше стрепње. НАТО бомбардовање постаје реалност, а свако од нас, након почетног шока и неверице, покушава да, колико је то могуће у немогућим околностима, организује свој живот под капом небеском која сваког тренутка може донети смрт.
Нико није био поштеђен, па ни становништво и тероторија општине Дољевац. Стално надлетање НАТО авиона и експлозије у подручјима у близини наше општине од којих се земља тресла били су свакодневица свих нас, а стрепња да смо следећи на удару није нас ни на тренутак напуштала. И тако данима. А онда су те стрепње почеле да се остварују.
Седам жртава и то шест војника и полицајаца који су дали животе бранећи свој народ на Косову и једна цивилна жртва рата у Орљану крвави су скор тих ратних дана за дољевачки крај.
Погинули су полицајци Драган Стаменковић из Чечине и Бранислав Менковић из Дољевца на Косову, као и војници Драган Живковић из Пуковца, Јордан Стојановић из Чапљинца и два припадника војске из Орљана. У атару села Орљана од залуталог пројектила погинула је једна мештанка тог села.
Нису нас заобишле ни бомбе. Пројектили су погодили је 27.маја стовариште нафтне компаније Беопетрол (сада Лукоил) у Дољевцу. Дољевачки погон овог предузећа гађан је 27.маја 1999. године у 9:45 часова са четри пројектила. Четири радника обезбеђења тада су се налазила у предузећу. Иако су у тренутку када је прва бомба, а онда и наредне две, пала у круг предузећа на надземне резервоаре за гориво и ауто пуњач, били у непосредној близини гађаних објеката, уз велику присебност и много среће успели су да се спасу и побегну ка Шаиновцу. И то само тренутак пре него што је и последња, четврта бомба погодила трафо станицу у кругу предузећа. Делови погођених резервоара, према њиховом сведочењу, у тим тренуцима летели су на све стране, а кров једног од њих завршио је у кориту реке Топлице. Гађање овог стратешки битног објекта, иако је погодило циљ, није у потпуности постигло свој ефекат, јер су резервоари тада били празни, а гориво измештено на безбедну локацију.
У том тренутку већина становништва у Дољевцу мислила је да је циљ НАТО бомбардера војна база која се налази одмах поред овог погона, тим пре јер се облак густог, црног дима, након експлозија могао уочити управо у том правцу.
У истом тренутку испред моста на Јужној Морави налазио се аутобус пун путника, међу којима је завладала паника, јер се надлетање авиона и даље чуло, па је већина страховала да би мост можда могао бити још један од циљевца за гађање, што се већ дешавало. Да ситуација буде још трауматичнија, према сведочењу неких од путника, у аутобусу се налазила и жена која је живела у непосредној близини гађаних објеката у Дољевцу и која се, страхујући од разорности бомби, уплашила за своју децу која су у том тренутку била у кући. Панику и страх покушали су да стишају они мало присебнији, те су сви путници напустили аутобус и склонили се у шумарак у близини. Тек када је хук авиона утихнуо и постало јасно да мост није мета, аутобус је наставио свој пут.
За то време полиција и службе за спашавање кренуле су ка Беопетролу, али на срећу није било потребе за интервенцијом ширих размера, јер није било повређених и погинулих и само је требало угасити пожар.
Годишњица почетка НАТО бомбардовања данас у Дољевцу, како су нам рекли у Удружењу бораца рата, неће бити обележена чак ни полагањем цвећа на спомен обележја погинулих.