НАТО бомбардовање СР Југославије на данашњи дан 1999. године и даље је жива рана у сећању свих наших становника. Доживети све страхоте рата и живети са тим у јасном сећању, тауме су које остављају дубок траг и споро бледе кроз време.
Те вечери, 24.марта 1999. године једна од првих бомбардованих касарни била је она у Куршумлији, неколико минута после 20 часова, одмах након прокупачких војних објеката. Томахавк ракете лансиране су са подморнице из Јонског мора, с намером да униште објекат где је требало да буде смештено командно место Треће армије.
На овај војни комплекс прве вечери бомбардовања бачене су три томахавк ракете, огромне разорне моћи, с намером да униште војни бункер у којем су се налазили припадници војске. На жалост успели су у томе, иако се ради о склоништу које је предвиђено чак и за заштиту од атомског оружја. Неколико сати касније НАТО авиони засули су бомбама цео војни објекат у Куршумлији. Непријатељ је имао поуздане податке и јасан циљ. Крвави резултат тог првог напада је једанаесторица погинулих припадника војске и двадесетчетворица рањених, подсећа се на данашњи дан, мајор Војске Србије, а у то време капетан Војске СРЈ, Бранимир Ђорђевић родом из села Студенац у општини Житорађа, који је у тренутку када су прве ракете погодиле војни комплекс у Куршумлији био на дежурству у том објекту.
–Без обзира на то што је Војска СРЈ била приправна за евентуалне НАТО нападе и самим тим предузела неопходне мере за такву ситуацију, ретко ко од нас је веровао да ће куршумлијска касарна бити једна од првих мета. Ипак, томахавк пројектили који су нас погодили суочили су нас, одмах првог дана рата, са страшном стварношћу, која ће наредних месеци бити наша свакодневица, започиње своју ратну причу наш саговорник. –У тренуцима проглашања ваздушне опасности ја сам био дежурни, јер по природи посла, иако је велики део људства био измештен, одређен број војника је морао да остане у касарни. Те вечери 24.марта 1999.године у размцима од по неколико секунди три томахавк ракете су гађале и погодиле свој циљ. Иако је склониште било дубоко укопано у земљу и имало заштиту од седам, осам метара армираног бетона и земље, ракате су, с обиром на то да имају огромну разорну моћ, пробиле све заштитне слојеве и на жалост постигле жељени ефекат, тако да ми у тој ситуацији нисмо могли да урадимо много тога.
Те вечери двадесетчетворица Бранимирових сабораца било је рањено, док су једанаесторица погинула. Свако од присутних морао је да савлада тренутни шок и неверицу и помогне у спашавању. – Спасилачка екипа у којој сам био и ја одмах је кренула у потрагу за преживелима. Успели смо, уз помоћ и пожртвованост цивилних медицинских служби, да извучемо и збринемо на време све до којих смо могли да дођемо. Свуда је било прашине, барутних гасова, огромних бетонских блокова који су нам отежавали посао, али смо до великог броја војника успели да дођемо пре него што су остали без ваздуха у срушеним објектима. Ипак, до једанаесторице њих никако није могли да се стигне, јер су приликом експолозија огромне плоче од армираног бетона, од ког је склониште било изграђено запречиле улазе у те подземне ходнике, па без тешке механизације није никако било могуће пробити се. Тек сутрадан спасилачке екипе, уз помоћ дизалица и кранова, успеле су да пробију пролаз и дођу до заробљених. На жалост прекасно. Када смо дошли до њих, нико више није био жив. Једанаесторица припадника Треће армије Војске СРЈ и 354. пешадијске бригаде изгубили су живот. Погинуо је један потпуковник, неколико официра и подофицира, као и војника по уговору.
Те вечери 24. априла 1999.године почињу једни од најтежих тренутака у животима свих нас. Војска, иако свесна војне надмоћности противника, креће у извршавање својих задатака. И јединица у којој се налазио тада капетан Бранимир Ђорђевић, креће пут Косова. –Моја јединица је све време током трајања бомбардовања била војно ангажована. Било је много тешких задатака и борби. Један по један батаљон кретао је ка Косову. Месецима нисмо смели заноћити на истом месту, увек смо били у покрету, стално смо морали да маскирамо све положаје и средства, јер је то био једини начин да будемо корак испред непријатеља и да преживимо. Преко 30 припадника војске из моје јединице је погинуло, а много више је рањено, како у сукобима са шиптарским терористма, тако и од НАТО бомби.
Своја сећања уткао је и у књигу приповедака “Пролеће“. У тим љубавно-ратним причама описао је живот једног припадника војске за време рата из својих и искустава његових сабораца. Ево једног одломка:
“Двадесет пети март хиљаду девесто деведесет девете године. Густи облаци магле или дима обавијали су околне планине сакривајући од погледа њихове врхове, дајући им чудан изглед. Са истока се стидљиво пробијајући се кроз прозрачни вео магле, најављивало Сунце. Са огромних даљина послало је своје топле зраке да окупају читаву планету Земљу, да је умију и обуку у нови сплет дивних боја. Послало је своје чаробне топле прсте и напаћеном српском народу са жељом да га огреје, утеши и охрабри. У овим тешким временима када су нам сви окренули леђа, када су нас сви преварили и издали, када су нас огромне канџе НАТО-а, те злокобне, фашистичке организације стравично притиснуле са свих страна претећи да нас коначно униште, једино је Сунце, тај вечити извор топлоте и живота, стало на нашу страну. И док је деветнаест најсавременијих земаља у свету, са најмодернијим наоружањем, са најчуднијим технологијама које „све виде и све знају“, читаву ноћ оргијало и славило због напада на једну малу земљу, док су „господари мрака“ читаву ноћ Србијом сејали смрт у име демократије са жељом да нам све помраче, дотле је наш једини пријатељ, Сунце, рано ујутру разјурило све мрачне силе и донело нам спас.
Тако се бар мени чинило, јер сам завршетак ужасне, непроспаване ноћи и појаву светлости и сунчевих зрака, заиста доживео као спас. Промрзао, исцрпљен, смртно преплашен и изгубљен, невероватно сам се обрадовао Сунцу. Надао сам се да ће са његовим појављивањем коначно завршити ужасна ноћна мора, да ће до тада најдужа ноћ у мом животу прећи у заборав, заувек, које ћу се сећати само као тужне успомене. На жалост тада нисам ни могао слутити да је то што се догодило тек само увод у један дуг, прљав рат који је мени, а верујуем и већини Срба донео много нових непроспаваних ноћи, много патњи и страдања. А Сунце је само радило свој посао, онај исти који ради већ милионима година уназад.”
Деветнаест година је прошло од ових трагичних догађаја, али сећања на ову тужну годишњицу остају. Прича Бранимира Ђорђевића једно је у низу сведочења на догађаје за које се надамо да се никада више неће поновити. Послушајте емисију “Више од вести” и причу Бранимира Ђорђевића о почетку ваздушних напада на Србију.