Лекови којима је истекао рок трајања представљају велику опасност по околину, а готово да нема домаћинства које тај фармацеутски отпад нема у својим кућним апотекама.
Према статистици, свако четворочлано домаћинство има пола килограма лекова којима је истекао рок, док се у целој земљи годишње сакупи око 50.000 тона фармацеутског отпада. Апотекарска установа Ниш, која има велики број апотека у овом делу земље, па и на територији општине Дољевац, прикупи годишње око 100 кг овог отпада речено нам је у тој установи. Иначе,у Дољевцу постоји неколико здравствених апотека, а само једна преузима неупотребљиве лекове од грађана, док остале, бар за сада, то не чине.
У Апотекарској установи Ниш сматрају да су наши суграђани врло добро информисани о том питању и заинтересовани за правилно одлагање опасног фармацеутског отпада у овом крају, мада се статистички подаци не поклапају у потпуности са тим.
Грађани најчешће лекове бацају у канализацију или смеће, њих 77,3 одсто, док 15,2 одсто медикаменте чува код куће, показало је једно истраживање које су спровели студенти Политехнике. А то никако не би требало радити, јер лекови, амбалажа и сав припадајући прибор којима је истекао рок трајања сврставају се у потенцијално опасан фармацеутски отпад, према члану 2 Правилника о управљању медицинским отпадом који је 2010. године издао Службени гласник. Бацањем опасног фармацеутског отпада у контејнере или просипањем у одводе долази до загађења земљишта, ваздуха и воде. На тај начин не угрожава се само животна средина већ и сопствено здравље, упозоравају фармацеути.
Једини начин, додају, за уништавања опасног фармацеутског отпада је спаљивање, а с обзиром на то да код нас таквих спалионица нема, фармацеутски отпад се извози у земље региона.
Закон о управљању отпадом предвиђа да су апотеке обавезне да прикупљају лекове којима је истекао рок трајања, док би трошкове њиховог уништавања требало да сносе углавном произвођачи лекова. С друге стране, међутим, могу се чути информације да поједине апотекарске установе или приватници у овој области, не желе да обављају тај посао, јер трошкови уништења фармацеутског отпада, који нису мали, падају на њихов терет.
Чињеница је да није на најбољи начин регулисана обавеза свих учесника у овом послу, што је резултирало тиме да већина здравствених апотека, људе који донесу лекове, враћају кући, а то праксу спроводи и већина овдашњих здравствених апотека.
Ј. Козомара