9.
Како је судбина чудна и непредвидљива. Прати неког, прати, гура га и помаже, спашава и спашава и таман помислите да је на његовој страни, да је његов вечити савезник, а она га тресне као гром из ведра неба.
А можда то није судбина. Ко зна да ли она уопште постоји? Можда је то само нечија зла срећа? А можда се Бог игра са нама као што се ми понекад играмо са поједним јадним животињама.
Народ каже: чини добро да би ти Бог вратио добрим. То је у реду. А шта када чиниш добро, а Бог ти не врати добро? Да ли је то судбина? Да ли је зла срећа или се само Бог игра? А ако се игра зашто се баш са мном игра? Шта сам ја то њему згрешио да би се овако са мном играо? Шта сам то у досадашњем животу толико лоше учинио да би ми се овако враћало?
Да није можда згрешио мој отац? Мој Пера у животу није мрава згазио. Да није можда моја мајка? Она му се непрекидно молила и захваљивала што јој је некако дао и то једно дете да га гаји и подиже. А добро је знам, пре би том свом једином детету пожелела зло него неком другом. Да није Милијана? Ма хајде! Где би онако нежно и љупко створење уопште могло помислити о злу?
А да можда није зло то што сам кренуо у рат? Јесте зло али као да сам ја желео тај рат? Још је веће зло дезертирати, кукавички побећи. Признајем, и такве су ми идеје падале на памет али то ми се ваљда неће узети за зло. Не, ипак ће бити да се Бог само са мном поиграо. Једноставно, дошло му, па се поиграо.
Чудна непозната соба вртела се у круг. Неки инструменти, неке боце и сталкови, такође. Све већ виђено. Вероватно сам опет у болници. Само, ово није она соба из болнице у Прокупљу. Ово је нека друга соба.
Опет сам зажмурио на лево око да бих десним што боље видео. Тачно, нисам се преварио, опет сам у болници. Инфузиони раствор из боце са сталка сливао се у моју леву руку. Али нема Милијане да држи моју десну руку. Збунио сам се. А зашто нема моје Милијане? Где сам ја то? Гласно сам се продрао: Где је моја Милијана!
-Молим вас, немојте се померати. – љубазним гласом се јавила медицинска сеста која је чувши моју вику одмах дотрчала.
-Где је моја Милијана? – љутито сам је питао.
-Извините, ја не зна ко је Милијана. – опет је тихо одговорила.
-Моја Милијана! Моја жена Милијана? Зашто је нисте обавестили да сам се поново онесвестио? Она би одмах дошла да сте је обавестили.
-То је немогуће, господине. Ви вероватно не знате да сте у Приштини. Нисмо јој могли јавити, нити би она овде могла да дође.
-У Приштини?! Шта ћу ја у Приштини?
– У болници, господине! Ту су вас јуче хитно довезли. – наставила је сестра љубазним гласом не обазирући се на моја дрска питања.
– У Приштини?!
– Да, у Приштини. А судећи по томе колико пунктова и заседа довде треба проћи јадница би се намучила. Да не помињем да је овде непрекидно ваздушна опасност и да нас ови зликовци непрекидно гађају. – наставила је сестра.
-Па, мислим да сте у праву. – спустио сам и ја тон, дирнут њеном љубазношћу. – Боље је што јој нисте јавили. Обична вртоглавица, то ми се већ једном дешавало али брзо ће да прође.
-Хм…- промрмљала је сестра и нагло променила боју лица. – господине…
„Нешто није у реду“! – прострујало ми је кроз главу. Нешто није у реду! Сестра је нагло поцрвенела у лицу. Трудлила се да ми још нешто каже али ја је више уопште нисам чуо. Покушао сам да трезвено размишљам али су се слике мењале невероватном брзином. Проклети предосећај неке несреће окупирао ми је мисли. Муњевито сам згрчио прсте на једној и другој руци. „У реду је, руке су у реду“. – прошло ми је кроз главу. А сада ноге! Шта је са ногама? Где су моје ноге? Не осећам ноге! Где су ми ноге?
-Где су ми ноге?! – издрао сам се из свег гласа и скочио у кревету. Покушао сам да се подигнем да бих видео шта ми је са ногама али сам поново пао на леђа. Једноставно, нисам могао да седнем. Брзо сам рукама напипавао дебеле завоје испод болничког ћебета идући од карлице наниже. На местима где су некада била колена, ништа. Празно! Нема колена! Нема потколенице! Нема прстију ни стопала! Ничег нема! Само на крајевима бутних кости дебели, крвљу умазани завоји!
-Где су моје ноге!? – кроз плач сам завапио погледом молећи сестру као да ми их она може вратити. Није могла ништа да ми одговори. Али њене влажне очи су јасно говориле да се ту више ништа не може учинити, да су моје ноге заувек изгубљене.
Зла судбина још једанпут је умешала своје прсте. Бог дао, она узела. Здраве, праве, лепе, витке. Обадве! А зашто обадве? Што ми бар једну не остави? Леву или десну, свеједно. Десном сам изванредно шутирао фудбал али ме је и лева добро служила. Ето, што ми бар леву не остави? А што овако високо? Могло је мало ниже. Десно колено сам повређивао. Болело ме на промену времена, али не мари, требало је још да боли. Сада ме више никада неће заболети. Чак су ми и прсти били чољави. Средњи дужи од овог до палца. Шта ће теби овако чољави прсти? Коју ћеш корист од тога имати?
Инвалид! Богаљ! Вечити богаљ! Што ме бар не уби? Када сам утонуо у таму која ме већ данима мамила, није ме требало одатле враћати. Како ћу се пред људима овакав појавити? Мајка ће од бола пресвиснути. Како ће ме Милијана оваквог волети? Молим те, врати ме опет у таму. Слатку, спасоносну таму. Молим те врати ме у таму.
10.
Прошло је неколико дана. Сунце је радило свој посао. Освануо је нов, сунчан дан. Опијен јаким лековима против болова спавао сам као јагње. Чак нисам чуо ни лет фашистичких звери ни њихово ноћно оргијање. Заборавио сам где сам и шта сам. Заборавио сам да се налазим у болници и да сам остао без ногу. Лекови и ињекције су урадили своје. Био је довољан само један убод иглом и пар таблетица да заборавим ужасну чињеницу да сам тешко осакаћен и да више никада нећу бити нормалан човек. Уместо да се због тога секирам, заспао сам као јагње.
Пробудио ме громовит глас мог друга из батаљона званог Брзи. Верујем да нико у батаљону није знао његово право име, а надимак му је одмах прирастао јер му је савршено одговарао. Ни мањег човека ни већег причалице и радника. Увек у покрету, непрекидно нешто објашњава, увек се са неким нешто доказује. Увек некуд жури. Свађа се брзи у ходнику са сестром, болница одјекује. Она не дозвољава да уђе, а он хоће да ме види па бог. На крају, нормално, бива по његовом.
-Где си „Милијана“, кућо стара!? – виче још с врата. – Претече ти, а? Знао сам да ћеш претећи! Гадно си изгледао али онај наш доктор је чудо. Знаш ли да смо те он и ја спасили? – ређа Брзи као из рукава, чини ми се, као да ме и не примећује. – Ја довезох још једног несрећника, па рекох да те видим, док сам ту. Само… Он ће тешко да се извуче. Гадно га погодило. – наставља Брзи свој монолог.
Изненадно буђење прекинуло је дејство лекова. Био је довољан један кратак поглед ка ћебету које је покривало дебеле завоје на местима где су некада биле моје ноге, па да се одмах вратим у стварност. Сурова чињеница да сам тешко обогаљен поново ме погодила и онерасположила. У једном моменту сам се понадао да опет нису у питању моје халуцинације, али на жалост, брзо сам се уверио у супротно. Чак, откако ми се десила несрећа, халуцинације су престале. Мје црне слутње неког зла су се обистиниле. Нисам знао шта ће се десити али сам предосећао да ће ми се нешто лоше десити. И ето, лоше се заиста десило. Одмах затим су престале халуцинације, престала претсказања. Зла судбина ме онда оставила да трезвено размишљам, да здраво резонујем о својој трагедији и оставила ме да се мучим и патим без шансе да икада престанем да патим.
Лежим у кревету и посматрам овог чудног човека који не престаје да прича. Не знам да ли да му се радујем или не. Чуо сам већ да ме је он довезао оног дана када ме је шиптарска мина скоро убила, ризикујући при том и сопствени живот. Кажу, где је он прошао санитетским возилом ни луд не би прошао. Како је ескивирао шиптарске пунктове и заседе док сам ја крварио у возилу, само он зна. Срећом, успео је. Срећом или несрећом, ко ће га знати? То ће ваљда време да покаже.
Још увек мислим да је, када ме је већ погодила, требала и убити. Није ме уопште требало спашавати. Није ништа болело, једноставно није било времена да боли. Сећам се само бљеска, а затим таме. Чак ни експлозију нисам чуо. Може ли човек пожелети лепшу смрт од такве?
Не знам да ли да се овом човеку захваљујем или да се на њега љутим. Он је учинио нешто најхуманије што је могао учинити и зато му свакако треба захвалити. Али ја не желим овакав да живим. Мени оваквом живот не треба. Какав ће то живот бити када сам пола од човека? Каже, имао сам више среће од тог несрећника кога је јутрос довезао. Можда греши, све зависи са које се стране гледа. Можда је он срећнији?
Из пристојности сам се насмешио Брзом ако се тај извештачени кез уопште може сматрати смешком. Када је коначно прекинуо са причом Брзи ме одмери погледом и одједанпут се уозбиљи. Видевши да је болничко ћебе одмах испод мог трупа чудно припијено уз кревет, одмах је схватио озбиљност ситуације, па се страшно збуни и поцрвене. Приметио сам да му је било изузетно непријатно јер очигледно није очекивао овако нешто. Први пут откако сам га упознао, он је остао без текста. Једноставно није знао шта да каже. Тупо је посматрао место на кревету где би требало да се налазе ноге, и сам не верујући да се тако нешто догодило. Напокон је збуњено промрмљао:
-Извини, човече, стварно нисам знао.
Искрена душа је искрена душа. Стајао је преда мном као окривљени у судници. Мучио се и осећао грижу савести као да их је он одсекао. Знојио се и гужвао капу не знајући шта да каже. Осећао сам да је желео да ми помогне, да ми каже нешто што би ме утешило, орасположило, а обадвојица смо савршено добро знали да утехе нема. Да бих некако прекинуо ову мучну ситуацију још једном сам се, сада много срдачније, осмехнуо свом пријатељу.
Брзи је неспретно слегнуо раменима, трапаво оставио на ормарићу поред кревета неколико војничких маренди, на брзину се поздравио и брже – боље одјурио из собе. Разочаран трагичном судбином свог пријатеља и несрећним исходом свог пожртвовања за мојим спашавањем, једноставно је побегао. Иако је важио за једног од најхрабријих људи у нашем батаљону, за човека који није посустајао ни за време најстрашнијих зликовачких бомбардовања, ни за време најстрашнијих шиптарских напада, изненадно сазнање да је његов пријатељ остао без ногу озбиљно га је уздрмало. Ужаснут оним што је видео побегао је главом без обзира.
Остао сам поново сам. Уништен, обогаљен,упропашћен. Сви моји планови, све моје жеље, сви моји снови одједном су пали у воду. Дечачка сањарења о успешном и славном човеку, о врхунском фудбалеру, сада су одједном постала тако далека, недостижна. Доскорашњи планови о заснивању успешне и срећне породице, такође. Чему се сада надати? О чему сада сањати? Како сада планирати и шта планирати?
Мој јадни Пера је читавог живота црнчио и стварао. На питање ко ће то имање потрошити одговарао је да ће доћи време, када ћу га ја, као једини наследник, са уживањем трошити. Зар ћу га овако јадан и обогаљен потрошити?
„Јединац. Мезимац. Рођен да се не мучи, да ужива. Све што му треба – има. Све што пожели може имати, само нека каже тати“… Како то сада јадно звучи. „Тата, могу ли поново ноге имати? Тата, продај све што си стекао да видимо можеш ли ми ноге купити“?
Један моменат непажње, један тренутак зле среће, један проклети шиптарски прави погодак и никад више ходати, никад потрчати, никад, ама баш никад, заиграти, лопту шутнути, скочити. Никад више увече опрати ноге, исећи нокте, никад после тешког меча пребројати чворуге и маснице од противничких џонова. Никад, никад, никад… Никад више с Милијаном увече, корзоом, у центру Житорађе, прошетати. Никад.
Никад се ни један мој дечачки сан, ни једна моја макар била и најситнија жеља неће испунити. Никад ја више нећу бити човек. Брзи се тога уплашио. Он није у болничком кревету, како је очекивао, видео свог друга, човека. Он је видео пола човека, неспособног човека, наказу. Човека коме је довољно пола кревета да би се максимално испружио. Човека коме је потребно пола ћебета да би се покрио.
Опет сам рукама напипавао дебеле завоје испод ћебета. А ногу нема па нема. Део њих је помешан са земљом и травом одлетео у ваздух приликом експлозије, а затим се расуо свуда по батлавском пољу, а део отпловио ко зна где приштинском канализацијом. Остали су само дебели, крвави завоји, а испод њих вероватно ружни унакажени патрљци.
Пажљиво сам их покрио измашћеним болничким ћебетом и покушао да се поново успавам.