15.
Дошао је и тај дан. Доктори су ме, као нека стара иструлела кола када оду код доброг мајстора, закрпили и зацелили са свих страна. Још само две ситнице што се зову ноге, па бих изгледао као нов. Али те „ситнице“ се нису могле заварити. Кажу, још није пронађена одговарајућа електрода за ту врсту заваривања. Ако не рачунамо и рупе у души које такође нису могли да закрпе, био сам спреман за повратак кући.
Једва су чекали да ме се отарасе, а верујте и ја њих. Додуше, не могу се пожалити, ипак су били оажљиви према мени, поготову медицинске сестре које су ме превијале али се некако осећало да сам им досадио. Журило се и мени да их што пре напустим, да одем што даље од њих, да их више не гледам. Доктори и болнички кревети смучили су ми се за читав живот.
Али ми се ни кући није ишло. Свуда бих ишао само кући не. Како да одем у ону улицу коју сам као клинац по стотину пута дневно претрчавао, како да уђем у оно двориште чији сам сваки педаљ хиљаду пута ногом нагазио, како да прескочим онај кућни праг који сам милион пута до сада прескочио? Зар овако ћопав, унакажен? Да су ми бар уградили протезе можда би било лакше, могао бих сам да се крећем, то би већ на нешто личило.
Ех те протезе. Три пута су ми узимали меру, три пута је све било договорено, све решено, па ништа. Први пут нису знали ко ће да плати. Други пут фонд заказао, није неко неком нешто од раније платио. У ствари, неко није хтео нешто да уради иако је морао да уради, нисам разумео шта, нити сам хтео да разумем. Углавном, ништа од мојих протеза. Трећи пут се посвађали директори, мислим да је политика у питању, нису знали која ме политичка партија послала у рат па да та партија плати протезе. Као да сам ја дао своје ноге за неку политичку партију, а не за државу, без обзира која је партија тренутно на власти.
Већ после прве обмане мој Пера је полудео. Посвађао се са свима редом, све отерао тамо где не треба и решио да прода најбоље њиве да би ми купио протезе. Али ја нисам дозволио. Рекао сам му да ништа неће продавати, а да ћу ја ипак из болнице кући са протезама доћи. Очигледно да сам се опет преварио.
Алтернатива су инвалидска колица која сам у почетку мрзео из дна душе али на која сам се временом навикао. Само, ова што се сада њима служим су болнички инвентар, са њима не могу кући. Рекао сам оцу да се некако снађе, да привремено набави нека половна, да се њима користим да се нешто не реши. Ни то није ишло. Нисам могао ни да сањам да обична колица вреде читаво богатство.
Србин ти је чудна сорта. Кад осети да те може одрати, одраће те до голе коже. Шта њега брига где си и зашто изгубио ноге. Ако хоћеш да се возиш, мораш да платиш. Рат је рат, свака част, то је могло сваком да се деси, али тај што продаје мора од нечега да живи. То што си ти изгубио ноге је твој проблем, нећеш ваљда тиме и друге да оптерећујеш.
„Све ће то народ позлатити“ дословце се понавља. Они што су обећали помоћ опет су отишли у неку прекоманду, на неку нову дужност, ови што долазе о томе појма немају, треба им опет све из почетка објашњавати. Свима је много жао, све ће нешто видети, сви ће се потрудити да нешто реше ако се може решити, а теби ако требају колица, плати. На крају је, када је дошао дан за мој повратак кући, отац платио такси, узео ме у своје наручје као неко мало дете и таксијем одвезао кући. Није дозволио чак ни са болничаркама и медицинским сестрама да се поздравим. Толико је био огорчен да читавим путем није скоро ни реч проговорио.
Тихо, без буке и галаме, без сликања и давања изјава, иако су нас на излазу из болнице чекали новинари и фоторепортери спремни да сваку нашу изјаву пренесу и овековече у многим листовима и часописима, напустио сам Војну болницу у Нишу. На брзину сам, скоро срамежљиво, покупио неке своје ствари из болничког ормарића, између осталог и орден народног хероја којим ме је пре извесног времена уз велику помпу и публицитет одликовао председник државе лично, а који ми је, такође уз велики публицитет, уручила, сада већ трећа војна делегација. Иако је Пера мрзовољно наредио да то „гвожђе“ бацим јер ми не треба, ја сам га ставио у џеп од јакне, загрлио свог, на силу остарелог, измученог оца и у његовом наручју кренуо кући.
Септембар је. Под блиставим јесењим сунцем моје родно Житорађе се купа у златножутој боји зрелих кукуруза. Ове године је родио као никада до сада. Ко није учествовао у рату, ко га је окопао на време имао је шта ове јесени брати.
Са тугом сам се подсетио дана када смо сви заједно, са шалом и песмом бацали зреле жуте клипове у препуне кошеве. Ко зна да ли га је ове ратне године мој отац уопште и засадио. А ако и јесте, кукала му мајка, ко ли ће га брати?
Пред мојом кућом гужва. Окупили се рођаци, пријатељи, комшије. Некима се жури, закасниће у њиву, неки једва чекају да ме виде, неки дошли тек реда ради, да могу после да причају како су били да ме дочекају. Ја бих најрађе у земљу пропао само да се пред њима не појављујем.
Таксиста стаде на самом улазу у двориште. Отац му плати и исто као што ме унео у кола, у свом наручју, изнесе ме из кола. Клинац из комшилука коме сам раније, у време доколице, шутирао пенале на мале голове, запрепашћен, стајао је одмах испред нас.
– Мама, види! Па он нема ноге! – чу се глас збуњеног детета.
– Ћути, будало! – дрекну мама и лупи му шамар.
Клинац поцрвене, хтеде да заплаче али се уздржа схвативши да је рекао нешто што изгледа није требало да каже.
-Немам, Фићо, ноге. – некако сам успео да проговорим, помиловавши га по зацрвењеном образу. Клинац зину да још нешто озбиљно каже али му његова мајка својом руком запуши уста. Пера ме брже – боље унесе у кућу.
16.
Седим у кући и размишљам. Рођаци и комшије су се већ одавно разишли. Попили су по кафу и ракију, проговорили по реч – две колико да би нешто проговорили, као питали ме како сам и како се осећам и отишли. Верујем да је и њима било лакше јер заиста нисмо имали о чему да причамо. То су глупе ситуације у којима се, претпостављам, нико не може лагодно осећати. Шта да ми кажу и како да ми кажу, а да ме то не погоди. Још глупље је ћутати. Зато су сви на брзину смислили неки добар разлог због чега заиста морају што пре отићи, а сви су обећали да ће поново, када буду имали времена, опет доћи.
Гледам по соби и чудим се. Како је све исто, а толико различито. Иста соба, исти намештај, исте слике. Све је ту као и пре пола године када сам се задњи пут од последица бомбардовања у истој овој соби опорављао. Али тада ми је све било на дохват руке. Све што је требало, могао сам да узмем. Тада је све било другачије, има сам ноге.
Исто, а другачије. Соба ми више није лепа, прозор ме нервира, Сунце ми смета. Тек сада примећујем да су зидови криви, да боје нису добро сложене, да је лустер старомодан. Шта ће онај фудбал на регалу, коме су важне моје похвале и плакете за освајање појединих места на спортским такмичењима.
Ако занемаримо ноге, да ли сам и ја исти? Да ли желим да се што пре опоравим, да се вратим у јединицу како бих помогао друговима да се рат што пре заврши? А онда опет, што пре назад, кући, својој Милијани, својој породици, свом фудбалу. Да ли и даље желим да радим, да добијем децу, да их чувам и подижем, да кућим и стичем за њих као што је мој отац за мене кућио? Шта у ствари сада желим?
И Пера и мајка су исти. Али само споља. Чак ни споља нису баш исти, много су пропалији, мршавији, исцрпљенији. А изнутра? То више није мој отац, то више није моја мајка. То су два громом спаљена дрвета, то су два угашена угарка, две изгубљене сенке. То су два пропала живота, две изгубљене наде, две испричане приче. То што ја желим, желе и они. Ја себи, они себи. Ја желим да ме нема, да не постојим, да не мучим ни себе ни њих. Они желе да их нема, да не постоје, да не гледају како се мучим и пропадам. Кога ту више боли и ко више пати само ће Бог знати.
А Милијана? Да ли је она иста? Није иста. Лепша је него икад. Јесте мало бледа али никада није била лепша. Али ћути. Нешто ћути, нешто и њу боли. Раније је једва чекала да старци изађу па да ми приђе и да ме пољуби. А сада? Да ли сада овако обогаљеног и неспособног жели да ме пољуби?
Раније смо једва чекали да падне мрак да останемо сами. Било је довољно да је само погледам, да је мало дотакнем па да уздрхти као прут. Да ли ће и вечерас уздрхтати?
Неће. Знам да неће. Није да неће, не може. Осетио сам ја то. Приметио сам још у болници у Нишу. Она ме и даље воли али то није то. Њој се гади када види моје патрљке, не топе јој се више усне када се пољубимо. Остајали смо ми и у болници сами, било је прилика да се бар љубимо али сваки следећи пут је било све жалосније и провидније.
Не може. Знам да не може. Приметило се то чим сам кући дошао. То се не може сакрити. Мислим да су чак и моји приметили, зато им је још теже, зато желе да их нема. И она је свесна тога, зато крије поглед, зато се не смеши.
Ноћ. Богомдана за срећне и заљубљене. Време испуњења интимних жеља, задовољстава. Време слатких шапата и нежних миловања.
Ноћ. Време патње и жудње за несрећне и разочаране. Време бола и туге за остављене.
Стигла је ноћ када ће се моје слутње обистинити или распршити. Тренутак, као испит зрелости, као отварање тестамента, као изрицање пресуде, када ће се видети ко је ко и ко је шта. Ноћ када ћу сазнати да ли имам бар још један разлог да се још нечему надам, да још желим да живим.
Пала је ноћ. Септембарска, лепа, топла. Чак се и Месец појавио да својим присуством улепша вече. Милијана је ћутке, брзо и спретно као увек, наместила наш кревет. Ставила је нову постељину као и онда када је први пут дошла у кућу. Настала је мучна ситуација. Требао сам да се пребацим из кревета у ком сам до сада лежао у наш брачни кревет. Без обзира што сам остао без знатног дела трупа још увек сам био претежак да би ме она могла пренети. Звати оца да ме он пренесе било је глупо и неумесно. Урадио сам једино што сам могао да урадим, а што је верујем, њој само повећало одбојност према мени. Једноставно сам се послужио рукама и гегајући на њима, успут се помало испомажући остатком од нога, некако се довукао до кревета. Она је ужаснута призором који је видела на брзину угасила светло и пажљиво легла поред мене.
Ћутке смо лежали у мраку. Бојао сам се да је дотакнем, чак и да се померим. Посматрао сам је на месечини дивећи се њеној лепоти као што се на ливади посматра прелепи лептир кога не смеш да ухватиш нити да га додиреш да га не би озледио, а који ти сваког момента може побећи. Лежала је мирно, убрзано дишући. Мало сам се приближио њеном телу, а одмах затим уплашено вратио. Кроз главу ми је прострујала нова – стара мисао. Овако максимално опружен у кревету једва да бих својим патрљцима могао дохватити њена колена. Била је дужа за скоро читаву трећину тела. Да ли имам право да овако унакажен и наружен очекујем да јој се свиђам. Сваком нормалном створу би се згадио овакав призор. Ја јесам њен муж, она ми по божјим и свим другим законима припада али да ли имам морално право да је терам да ради нешто што највероватније у овим околностима не жели. Љубав је између осталог и уживање у телу. Како могу да очекујем да она ужива. Сваки покушај би било мучење или пуко претварање које сам ја у том тренутку најмање желео.
Брига да ћу је повредити косила се са жељом да водимо љубав. Страх је био велики, а жеља још већа. Пуних шест месеци нисам осетио жену, нисам осетио њен додир тела. Са нестрпљењем сам чекао овај тренутак, у болничком кревету маштао о овоме. Ноћима сам сањао да водим љубав са једином женом коју сам волео.
Сада је ту, тик поред мене, коначно са мном у истом кревету. Ноћ је, сами смо у соби, само нас Месец посматра. Толико је близу да осећам како јој срце бије.
Ноћ је. Коначно смо сами. Остварење мојих недосањаних снова је толико близу и толико далеко. Близу је за један покрет руком, за један шапат, за један додир тела. Близу је за за један њен покрет главом, руком, за један одговарајући уздах. Остварење мојих недосањаних снова је и тако далеко. Далеко за њено ћутање, за њено мирно лежање, за њено уплашено дисање.
Нисам имао храбрости да даље чекам. Окренуо сам јој леђа и као уморно рекао: „Спавај“. Једва чујни дрхтаји њеног тела претворили су се у јецај. На врату и раменима осетим сам топлоту њених суза. Она је плакала.
Оптерећена страшном судбином која нас је задесила није више могла да издржи. Сузе су, као симбол бола и патње, саме појуриле. Осетила је она озбиљност ситуације од самог почетка али није могла ништа да промени. Једноставно је прихватила улогу кривца иако ни за шта није крива. И да није то урадила, свеједно, опет би била крива. Једино су сузе које није могла да контролише говориле да јој је искрено жао што се све тако догодило и што је тако морало да буде.
А зар је она желела да то тако буде? Зар није непрестано молила да не идем у тај рат, да све што се може и не може урадим да бих га избегао? Зар није била спремна на највећа одрицања чак и по цену одвојеног живота само да би се избегло страдање?
Зар она није волела? Да ли је ико, икада више волео него што је она волела? Због те љубави је напустила студије, због те љубави се млада удала. Због те љубави је много тога изгубила иако је много тога дала.
Може ли ико рећи да није била добра жена. Зар није данима и ноћима бдела молећи се да се њеном драгану ништа лоше не деси, зар није желела да ако се нешто деси да се њој, а не њуму деси? У мислима је непрестано била с њим, само о њему бринула, само њему добро желела.
А онда се догодило. Погодило је њега, самим тим погодило је и њу. И њу је болело, и она је свашта преживела. И њој су одсечене ноге и њој је упропашћена судбина. Имала је и она планове који су заувек нестали, имала је и она жеље које се због тога никада неће остварити. Његова несрећа је и његова несрећа.
Волела је она њега, а и сада га воли. Само он више није онај човек кога је волела. Он се више не смеје, он више није пријатан. Њему све смета, све га нервира. У свакој ситници налази разлог за свађу. Намерно провоцира, увек нешто добацује. Такав се човек не може волети.
Волела је она њега, а и сада га воли. Али га не може додирнути. Боји се, додирнуће му патрљке. Од њих је хвата језа. Воли га она и даље али му одсечене ноге не може волети. Није да не жели, не може, то је јаче од ње. Од њих јој се гади. Сама помисао на њих јој изазива мучнину.
И она је желела овај тренутак. И она је о томе маштала, томе се радовала. Није она од камена, желела би да га снажно загрли, да га притисне на своје набрекле груди, да га свуда по телу љуби. Али ноге! Само ноге! Те пусте, одсечене ноге. Оне су препрека, оне су као кућа високи зид који се не може прескочити, као дубока река коју не може препливати. Те насилно одсечене ноге је одбијају, ти ружни неприродни патрљци је нервирају. Само да није тих ужасних остатака она би била најсрећнија жена на свету.
Није могла више издржати. Издајице сузе су саме кренуле. Она је ћутала али срце није могло више да ћути. Морало је да пусти сузу због своје пропале среће, пропале љубави, пропалог живота.
У топлој септембарској ноћи, у присуству јединог сведока, Месеца, почео је крај и моје љубави, моје среће и мог живота.