17.
Опрљен страшним мразом сасушени несазрели цвет стајао је на ливади храбро, гордо, пркосно. Високо, усправно, као столетни, громовима унакажен храст, као стара планина, као давно напуштени светионик. Стајао је да смета, да нервира, да ружи. Док ливада пева он јечи, док ливада цвета он вене. Све около притиска, оптерећује. Докле? И зашто?
Рат је већ одавно прошао многи га се више и не саћају. Избрисали га из својих сећања као ружну успомену, као непријатан догађај кога се не желе сећати. Живот иде својим током, треба заборавити шта је било, треба мислити шта ће бити. Треба се окренути будућности. Али како? Каквој будућности? Будућности без ногу! Будућности у инвалидским колицима! Да ли је то будућност?
„Живот иде својим током. Треба заборавити шта је било, треба мислити шта ће бити“. Знам ја то. Схватам. Али како? Како заборавити ноге? До сада их било, сада их више нема. Било шта било, заборави, идемо даље. Куда даље? Како даље? Ја без њих не умем и не могу даље!
Схватам да сам досадан, разумем да рат више никог не интересује. Кога занимају моје битке, коме је важно моје ордење? Оно о чему ја причам је прошлост, преживело време.
Сасушени цвет на ливади пркоси јесењем сунцу. Неће се савити из ината. Што сам им досаднији, ја више причам. Можда њима не вреди али је мени тај орден све што имам. „Тај комад гвожђа“ је замена за моје обадве ноге. Може ли му неко одредити цену? Може ли неко рећи: „Тај комад гвожђа вреди толико и толико динара, марака, долара“… Зар моје ноге нису вредела бар динар – два више? Ако и не вреди толико ја ћу му дизати цену опет из ината!
А коме то ја терам инат? Њима? Не! Њих то више не погађа. Они су једноставно дигли руке, имају сада паметнија посла, припремају нове изборе. Ко ће се сада још оптерећивати мојим исеченим ногама? Могу ја да се инатим до миле воље, то више ником не смета. Нити им могу како наудити, нити ће ме ко погледати. Док су им требале моје унакажене ноге са мном су се сликали, сада су оне прошлост, сада су непожељне за јавност. Инаћењем само погоршавам своју ситуацију, једино сметам себи и својој породици. Већ данима опет нико ни са ким не говори. Што се ја више инатим, то је већи раздор и свађа у кући. Ноге више нико и не помиње. Када су вределе можда су вределе, сада нису вредне ни помена.
Усамљени сасушени цвет на ливади стоји и све около трује. Вене он, али вену и његов отац и његова мајка. Уместо да цвета, вене и Милијана. Старци се савили, спекли, поцрнели, већ са „једном ногом у гробу“. Пера ни са ким не говори, ништа не једе, ништа и не ради. Само пуши и псује. Кућа нам полако али сигурно све више и више пропада. Мајка се не чује, претворила се у сенку, има је а као да је нема.
Милијана дању и личи на Милијану. Брза и спретна као што је Бог дао зачас заврши све послове. Зна понекад да се насмеши, чак да пусти гласно музику. Вероватно такође због неког ината. Али ноћ. Та пуста, проклета ноћ. Са доласком ноћи, долазе јој муке. Треба са мном лећи, треба ми додирнути патрљке. Тада Милијана није Милијана, онда је једно јадно, пропало створење, не својом кривицом осуђено на страшне муке.
Једног дана спасоносна идеја. Овако више очигледно не иде. Како се тога раније нисам сетио. Како свима одједном заувек решити проблеме? Па нормално, убити се! Када ме шиптарска мина није, то могу и сам да довршим. Тако бих свима, једним потезом скинуо терет са врата.
Знам да би им у почетку било тешко, али временом се све заборави. Време је најбољи лек. Временом би ме заборавили. Боље је да ме одједанпут прежале него да ме читавог живота оваквог гледају. Да ме Брзи и доктор оног дана нису спашавали, до сада бих већ био заборављен. „Био некад, сад га више нема – шта ћеш, таква му је судбина“. – Причало би се још који месец или годину, а после би и то прекинуло. Отац и мајка су насилно остарили, поживеће можда још коју годину, са мном оваквим пред очима или без мене, скоро да је свеједно, а онда ће ваљда наћи свој мир на „ономе свету“.
А Милијана? Она је још увек веома млада. Сада је већ престала да ме воли, проћи ће време, биће јој жао, али ће ме заборавити. Заборавиће ме као да никада нисам ни постојао. Немамо децу, љубав је прошла, сем презимена ништа нас више не везује. Даће Бог, наћи ће неку добру прилику да се поново уда, да живи, да подиже децу, да буде срећна. А ја ништа друго и не желим само да она поново буде срећна. Да јој се врати осмех на лицу, да јој се образи зацрвене, да јој поново очи засијају пуним сјајем.
Тачно! То је најбоље решење! Треба се убити! Ја сам већ и себи досадио. Ово је никакав живот, не треба га више овако живети. Може да прође ко зна колико времена, а ја свој недостатак нећу моћи да заборавим, нити се са њим могу помирити. Ма где био, ма шта радио, то ће ме увек притискати, оптерећивати. Дефинитивно, треба се убити. Један потез и готово. Нема више недостатка, нема више проблема. Свима ће лакнути, свима ће поново сванути.
Ко зна „ на оном свету“, ако га буде било, можда ми се ноге поново врате. Некада давно сам чуо причу, мада никада нисам превише веровао у загробни живот, да у каквим годинама неко умре, у таквим годинама „ на оном свету“ вечно живи. Што ће рећи да што млађи човек умре, тако ће млад вечно остати. Још када би ми се и ноге поново вратиле. Их! Ко зна, можда се и са Милајаном некада поново сретнем? Само што би она онда била матора, поружена, погрбљена…
Свакако, треба се убити. Онда бих нестао али би ме људи памтили онаквог какав сам био. Младог, здравог, храброг. Наш народ воли мртве јунаке. О њима испреда свакакве приче. Онда бих био неко. Сви знају како и зашто сам изгубио ноге. Код нас је таква пракса, док си жив нико те не помиње, само те нападају са свих страна са жељом да те сатру, а мрвом би ми и споменик у центу Житорађа подигли. Онда би се у мене клели, са мном би душманима претили.
Иако не буде тако, свеједно, шта ће ми песме, шта ће ми споменик, важно је да ће престати моји проблеми везани за мој недостатак. Неће се деца на улици окретати и престрашено, као да су видели неко чудовиште, викати својим мајкама: „мама, мама, види оног чику, он нема ноге“!
„Он нема ноге! Он нема ноге“! – Бар ће та ужасна реченица која ме сваки пут кад је чујем, а често је чујем, до дна душе убоде, утихнути, нестати за сва времена. Престаће моје ноћне море, моји искидани сни, неповезане слике експлозије шиптарске мине и силовитог лета увис мешавине батлавске земље, камења и хиљаде парчића мојих ногу. Нестаће тај ужасан кошмар, коначно ћу утонути у миран сан. Нестаће и она моја дубоко сакривена, никад досад не речена нада да ћу једног јутра испод ћебета уместо празног напипати чврсте, мишићаве ноге.
И ја ћу нестати. Сасушени цвет ће коначно пасти. Склониће се да више не смета. Створиће простор за неке нове цветове, за неке нове нараштаје. Извесно време ће га они најближи још помало памтити, а већ са новим пролећем отићи ће у заборав као што су многи сасушени цветови пре њега већ отишли.
Коначно сам одлучио. Првом згодном приликом одузећу себи живот. Спасићу себе, а спасићу и све поред себе. Не вреди се више овако мучити, усправно пропадати. Једанпут свему мора да дође крај, а што пре дође, то боље. Ако неће сам да дође, ја ћу га довести.
Док сам ја размишљао изгледа да су и моји размишљали. Још увек не могу да схватим како су ме осетили. Као да су чули моје мисли, пре него што сам могао било шта да покушам они су све посакривали. Не знам куда се дедоше сви они ножеви, виљушке, разни бодежи и све оно што би на било који начин могло проузроковати неку повреду. Одједанпут, као да је у земљу пропало, као да је испарило. Чак су посакриване пертле и каишеви, а мој отац је ишао дотле да је превезао струју, а са напона искључио све приземне штекере. Струје је било само у горњем спрату куће, где се ја сам, без туђе помоћи, никако не бих могао попети. Поред тога су сви непрекидно буљили у мене и пазили ме као да сам новорођенче. Кад смо ручали од прибора за јело била ми је сервирана само кашика без обзира што је јело, рецимо, било за нож и виљушку, када сам послуживан пићем, био сам послуживан пластичном чашом. Када сам се бријао, читао, спавао, обавезно је по неко био присутан.
Мој генијални план за решавање свих проблема пао је у воду. Окрутна судбина још једном је умешала своје прсте и јасно ми ставила до знања да нисам одлучивао када ћу се родити, те да нећу одлучивати ни када ћу умрети. Та одлука никада није била нити ће бити моја.
У почетку сам се понадао да ће им временом пажња попустити, да ће ми се некаква прилика указати, али напротив, што је више времена пролазило, они су било све обазривији и неповерљивији. Ништа друго нису ни радили осим што су на мене мотрили. На крају сам се изнервирао и свима, када су то најмање очекивали, јасно и гласно ставио до знања да сам одустао од намере да се убијем, да ћу упркос свему наставити да живим.
18.
Није ко жели, него кога одреди судбина. Та зла, проклета судбина. Наш народ каже: „Једно зло никада не иде само“. Када једном крене само се ређа, све долази горе од горег. Колико сам желео да на неки начин себи прекратим живот, да што пре завршим своје муке та зла судбина ми упорно продуживала и живот и муке.
Седамнаестог новембра ујутру мој отац није дошао у моју собу да види како сам. Није запалио своју цигарету, нисам чуо, док је силазио низ степенице његов неподношљив кашаљ проузрокован претераном употребом цигарета. Није су чуло његово гунђање и само њему својствене псовке на рачун душмана. Освануло је тмурно новембарско јутро и у нашу кућу донело још жалости и још патње.
Моје чуло предсказања зла савршено је функционисало. Ни овог пута није омануло. Тек што сам помислио да нешто није у реду кроз кућу је одјекнуо мајчин плач. Уплашено, нервозно, уз помоћ руку и осакаћених ногу, ни сам не знам како, успео сам се уз степенице и одјурио до очеве собе. У собу је већ горела свећа, а мајка је гласно јецајући клечала над очевом постељом.
На кревету је, коначно мирно, лежао мој отац. Тело му се већ било охладило. Нико није чуо када је испустио душу, чак ни мајка, иако је била лежала поред њега. Отишао је тихо, без најаве, без јаука, без вапаја за помоћ. Коначно је његова измучена напаћена душа изгледа нашла свој мир.
Гледао нас је са свог кревета помало чудним строгим погледом, који ја до сада нисам видео и благо нам се смешио. Учинило ми се као да је хтео да нам каже да нас све воли, да нас је читавог живота волео, али да је морао да оде. Није више могао да издржи да гледа осакаћеног сина, да гледа упропашћену кућу, да живи пропали живот.
Отишао је без јаука али и без поздрава. Отишао је, а није изговорио ни једну реч. Ни опомену, ни савет али ни опрост. Отишао је, а није нам опростио. А требао је. Такав је ред, морао нам је опростити. Морао је да опрости мајци што је за читаво време брака успела да му роди само једно дете, морао је опростити својој снаји што је престала да му воли то једино дете, морао је опростити мени што сам га свом злом срећом на силу остарео, пре времена уморио. Требао је опростити и већини својих комшија, неким угледним људима, скоро свим политичарима, који су га полако али сигурно, у његовој борби за остваривање неких права његовог сина, тукли, тукли и на крају дотукли. Смирио је своју душу, а није им опростио, да би се и њихове душе некада могле смирити.
Отишао је, а није завршио своје обавезе. Отишао је иако није стигао до краја свог пута. Читавог живота се борио, борио, трудио, радио, грабио ка једном једином циљу, да дочека мирну и безбрижну старост, а онда одједанпут, на пола пута стао, дигао руке од свега, бацио све у воду и отишао. Као да је коначно схватио да његов циљ, његова животна жеља, његов смисао живота никада неће бити остварен. Нити ће његова кућа више напредовати, нити ће у њој његов син, његов једини наследник више икада проходати. Никада неће проходати ни његови унучићи које је толико желео, о којима је ноћима сањао. Уместо безбрижних дечијих корака кућом ће одјекивати одвратни звуци дрвених штака и инвалидских колица.
Борио се мој Пера до последњег дана. Јурио је моћнике, корумпиране докторе, властодршце, политичаре, нападао надлежне и ненадлежне, тражио могуће и немогуће. Псовао и власт и државу, неретко због беса и љубоморе, да не кажем чисте људске зависти, кидисао на здраве што су здрави, молио Бога да и они немају ноге само да виде како је без њих. Знао је он да његовом сину нико не може вратити ноге. Знао је да, кад би Бог рецимо и услишио његову жељу, па још неког оставио без њих, нити би њему нити његовом сину било лакше, али је настављао да псује и кидише још више. Тако му је ваљда било лакше.
Псовао је он и своју судбину, проклињао дан када је пустио сина самог да крене у рат, мрзео себе што није пошао са њим да се на фијук мине баци испред сина, да га заклони, да га својим телом сачува и спаси. Љутио се на самог себе што га је уопште пустио, што га није закључао у подрум, што га на крај света није послао па макар га никада у животу више видео, само да ово не гледа.
Дуго није хтео да призна, да схвати, да се помири са тим, дуго се надао да ако успе да којег одговорног за страдање његовог сина притера уза зид, да ће се нешто променити, као да ће његовом сину поново ноге израсти.
А онда одједанпут, када се најмање очекивало, једноставно се предао, склопио очи, дигао руке од свега и отишао. Отишао тамо где га неће пратити лелек и плач, тамо где га неће шибати окрутна судбина, где неће гледати погрбљену жену, несрећну снају и осакаћеног сина. Отишао је тамо где ће се коначно опустити, насмејати, развеселити.
Иако сам у задње време навикао да гледам трагичне призоре, иако ми се свашта издогађало, иако ме ретко који несрећни догађај мимоишао, сазнање да ми је отац умро начисто ме дотукло. Све сам могао да поднесем, само то не. Он није смео да умре. Није смео сада да ме остави. Он је био моја задња нада, задња утеха, задња воља за животом. Мој велики, свемогући отац. Његова борба за правдом била је и моја борба, његов пркос, отпор, инат, мој живот, моја сврха постојања. Ко ће сада лошима рећи да су лоши, ко ће својом великом шаком лупити о сто и лоповима рећи да су лопови? Ко ће ме сада храбрити, тешити, ко ће ме убеђивати да ћемо заједно победити, да ћемо их све раскринкати?
Како ћемо сада без њега? Нема га више да подметне своја леђа када год затреба, да на себе преузме све што други неће. У кући је био девојка за све. Све прљаве, досадне послове једино је он радио. „То ће Пера, њега не мрзи“. – Говорило се сваки пут када се желео неки посао изврдати. Јест да сам инвалид али када бих желео могао бих и ја нешто да урадим али сам најрађе то препуштао њему. И Милијана се много пута извлачила реченицом: „Тата ће то боље“. Чак је и мајка знала да му ували нешто што он као мушкарац и глава куће не би требало да ради.
Он би по обичају прогунђао, сочно опсовао тамо неког, сручио гомилу псовки и клетви на рачун душмана и вредно прионуо на посао. Посматрајући како је то обављао много пута ми се учинило да он то у ствари ради са задовољством.
Наоко пргав и плаховит мој отац је у ствари био једна нежна душа, једна мирна, уплашена овчица коју је судбина од самог рођења бацила у наручје злим вуковима да се са њима надмудрује и бори. Борио се он, надмудривао и побеђивао, у тој борби и сам понекад постајао велики зли вук, много пута иако то није желео, друге повређивао и наносио им бол, али је на крају, као што је морало бити, као што је увек било, као што је свака овчица увек пролазила са вуковима, морао поклекнути.
Мој велики отац, ситна невина овчица у кожи злог вука, лежао је у постељи, измрвљен и побеђен. Предао се пред налетима стварно злих и моћних, силнијих и моћнијих од самих вукова, лукавијих и препреденијих од свих животиња заједно. Његова поштена душа није се могла носити са толиким лукавством, његово добро срце није се могло борити са толиким злом.
Перу смо сахранили како и доликује. Домаћински, достојанствено. Заслужио је он то. Додуше, није било баш много људи на сахрани јер се многима због мене замерио, а доста њих сам и ја са саме сахране вратио. Нисам желео, а верујем да и он то не би желео, да му сахрани присуствују људи који су га на неки начин тамо и отерали. Али они што су остали, стварни пријатељи и најужа родбина били су довољни да га достојанствено отпрате до вечне куће.
Рупа два пута два, довољна ширина да прође сандук је оно што на крају сваког чека. Био богат и моћан, био сиромашан и немоћан, навикнут на комфор и раскош или на беду и оскудицу, свеједно, та површина је сваком сасвим довољна. Мом оцу је била више него довољна. Његове њиве, његова кућа, његова огромна непокретна имовина, оно за шта се читавог живота мучио, овде му није била потребна. Она је остала тамо где је вековима била, проклета и неодољиво привлачна, да мами и изазива неку нову жртву да се за њу и због ње мучи и бори.
„У име оца и сина и светога духа… Земља земљи… Амин…“ – Одзвањале су ми у ушима попове задње речи док је црна, плодна житорађка земља полако и немилосрдно гутала сандук са очевим телом. Све је рођено из земље и све ће се у земљу вратити. Све је било и биће – земља.
Још једно зрно песка са бескрајно дуге плаже пало је у воду. Једна од десетак милијарди капи воде издвојила се од матице и испарила у небо. Још једна се влат са огромне ливаде откинула и одлетела негде високо, далеко, далеко…