Danas je bilo izuzetno zanimljivo u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ u Malošištu, gde su učenici od prvog do četvrtog razreda imali posebnu priliku da učestvuju u edukativnoj radionici sa poznatim dečjim pesnikom Vlastom Cenićem. Oduševljenje dece, osmesi i radoznali pogledi svedoče o uspešnom i radosnom susretu sa poezijom.
Profesor Cenić, koji je veći deo svog radnog veka proveo kao nastavnik srpskog jezika i književnosti upravo u doljevačkoj školi, predstavio je svoj rad i stvaralaštvo drugih domaćih pesnika za decu na nesvakidašnji i veoma zanimljiv način. Najviše pažnje bilo je posvećeno njegovoj najnovijoj zbirci pesama „Zagrl’te ih, pesme moje“, koja sadrži 31 pesmu o najznačajnijim srpskim pesnicima za decu – od Luke Milovanova Georgijevića, koji se smatra prvim piscem za decu kod nas, preko čika Jove Zmaja do Ljubivoja Ršumovića.
Zbirka je napisana na standardnom književnom jeziku, a pesnik je, pored svojih stihova, govorio i pesme drugih autora, podstičući decu da se izraze i kroz recitaciju.
Jedan od posebnih trenutaka bio je kada je učenica Lola Ikić recitovala Cenićevu pesmu „I na pare ovčar treba“ na lokalnom dijalektu, što je izazvalo oduševljenje svih prisutnih. Njena učiteljica, Danijela Mitrović, istakla je koliko je ponosna na Lolu i dodala:
– Lokalni dijalekt treba čuvati i negovati jer je on odraz našeg duha i porekla.Moja učenica je fantastično recitovala i pokazala da se lepota poezije i pisane reči može izraziti i na ovdašnjem govoru.
Vlasta Cenić obratio se prisutnim učenicima rečima koje su, poput stiha, dotakle tišinu i utkale se u zajedničko oduševljenje okupljenih.
– Danas sam gost osnovne škole Vuk Karadžić u Malošištu. Uvek me vuku ove sredine u kojima se kultura ne podrazumeva, nego želi, čeka i slavi. Lako je u gradovima – pesnici prolaze ulicama, biblioteke se nalaze uz školu. Ali i deca u malim mestima vole knjigu jednako, željna su susreta i reči koje neko ponese baš njima.
Susret sa učenicima pokazao je da je poezija živa i potrebna, naročito kada je prenose oni koji je istinski osećaju i žive. Ovo je dokaz da su ovakvi događaji najbolji način obrazovanja, kroz emociju i interakciju, i najbolji put da se kod dece razvije ljubav prema knjizi i pisanoj reči.