Универзитетски професор у пензији др Бошко С. Прокић, поред бројних стручних и досад објављених радова и монографија, последњих година интензивно припрема књигу о Добричу, као доњем делу Топлице. То је књига у два тома. У првом тому у првој књизи су основе и неке друге карактеристике Добрича где је аутор обрадио 16 карактеристика, почев од имена и територије до сличности и разлике између Добрича и Топлице. Друга књига говори о Добричу кроз историју, тј. од првих тренутака када се Добрич помиње, а то је 14. век. Други том је у ствари статисткичка слика Добрича. То је доста обимна књига, а други део ће бити о знаменитим личностима и новим карактеристикама Добрича. Наша редакција ће наставити са објављивањем одломака из овог досад најсвеобухватнијег и интердисциплинарног дела о Добрича.
ДОБРИЧ У ВРЕМЕ ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ ( 1454 – 1877 / 78. год.)
Познато је из историје да је први оружани сукоб између Турака и Срба био 1344. године код Стефанијане, други 1352. године код Демотина, трећи на просторима изван Србије код Марице и четврти на нашем простору позната као битка код Плочника 1386. године. После ове битке цела Топлица и Добрич су пали под турску власт. У бици код Плочника Срби су надирали из правца Крушевца а Турци кроз Добрич те је до судара дошло код Плочника. Наравно, пети и најжешћи и судбоносан за Србе био је познати Бој на Косову 1389. године.
Надирање Турака и окупација
Године 1439.Турци су целу Топлица привремено заузели , али су Срби пружали жесток отпор и то уз помоћ Мађара под вођством Јанка Хуњадија, који је ишао преко клисуре између Крушевца и Блаца и по њему се и данас ова клисура назива Јанкова. Отпор Срба Турцима на овим просторима трајао је са промењивим исходима све до 1354. године, када дефинитивно Добрич и Топлица падају под турском влашћу. То је био период када је овим крајевима владао Ђурађ Бранковић. Заузето је и Прокупље као центар овог краја и оно је поред Топлице и Добрича остало под Турцима 423 година. У првом периоду турске окупације цео овај крај око Прокупља, значи и Добрич, припадали су кадилану- санџаку Крушевац, који је био у саставу беглербеглука Румелије.
Освајање појединих делова Србије у 15. веку ишло је веома брзо и релативно лако. Међутим, случај Прокупља и околине као што је био и Добрич је другачији. Од 1439. до 1454. овај народ је пружао веома јак отпор, те су ове крајеве у овом периоду више пута заузимали Турци, али у тим борбама су га ослобађали и Срби. У тим борбама су погинула три везира послата из Стамбола, тако да је сам Султан пошао да види како Срби овог краја пружају такав отпор у већ опкољеном граду. Овај отпор Добричана и Топличана освајачима Турцима има већи значај ако се има у виду густина насељености односно број становника у насељима.
После Косовског боја Добричом је као турски вазал владала краљица Милица, односно њен син Стефан Лазаревић. Након освајања Цариграда године 1454 Мехмед II је наставио даља освајања према Србији и у том таласу надирања је освојио југ Србије, Добрич и целу Топлицу и од тада почиње петовековно ропство и наши великани Србије су прихватили статус турских вазала и покушавали да спасу што се спасти може али без успеха.
У то време, према Турском попису из 1444. године у Добричу има доста села и домаћинстава. Тако рецимо Бериље је имало 16 кућа а Костеница само 6, Влахово 35, Јасеница 39, Држановац 28, Бадњевац 22, Глашинац 26, Топоница 16, Лукомир 15, Пејковац 8, Божурна 8, Вољчинце 7, Падина 6, село Доња Бисерка које се налазило на простору између данашњих села Мекиша и Орљана имало је 14 кућа. Слично је било стање и у селима у другим деловима Добрича.
Живот Добричана и других Срба под Турцима
За време скоро петовековног ропства Срба под Турцима, они су уништили стари српски систем живота и рада и укинули или прогнали све носиоце духовног живота и настојали да Србе потурче у свему. Додуше, из тог периода нема много писаних и проверених докумената о стању живота Срба па и Добричана, али и онолико колико је сачувано и проучено може се стећи доста јасна слика о условима живота и рада Срба и великим недаћама које су их пратиле за сво време али и о отпору Срба потурчавању.
Од писаних извора о животу Добричана за време турске владавине, такође, углавном нема много сачуваних трагова, али су неки остали. Тако је у путопису Милана Милићевића забележено да је Стеван Дечански 1330. године у пољу Добрич припремао своју војску за битку против свог зета Михајла Шишмана.
Веома су значајни резултати пописа из 1444./45. године у којима су дати подаци о називу села, броју домова, приходи изражени у броју, о броју удовица јер су оне имале мањи намет. Ту су и имена турских господара и од кога су села добијена бератом. Код прихода се негде употребљава реч „ акчи“ и вероватно је то турска мера.
У настојању да Србе поробе у сваком смилсу „ Турци су једне одводили, друге заробљавали, једне пленили, друге клали као огањ ломећи их и сатирући.“, како то плстично описује Константин Филозоф ( Споменица, стр.25)
За све време турске владавине Добричом од 1454- 1878. године, српско и остало становништво које је живело у њему, живело по друштвено- политичком и економском систему које је важило за Турску. То је било строго централизован систем теократске монархије изразито војничког карактера са јаком централном влашћу султана. Овај систем је почивао на муслиманском праву и верском закону ислама. Срби су били поданици цару- султану и једина производна снага. Они су обрађивали земљу која је била власништво султана или крупних феудалаца ( ага, бегова, кадија) којима је земља поверена на чување.
На почетку окупације положај Срба је био нешто блажи али са протоком времена аге и бегови су тежили осамостаљивању и стално су повећавали обавезе. Некада су феудалци прикупљали порезе и намете у виду закупа, који закуп је био у фиксном износу ,а од Срба су узимали више- скоро неограничено, тако да је србима остајало све мање и мање. Ако не испуни обавезе Турци су примењивали разне облике тортуре па чак и одвођени у јаничаре. Обавезе Срба су биле: харач на царска и везирска имања, царске таксе за испашу овчарима, намети у радној снази и натури- деветак- десетак. Турци су Србију поделили на уже делове. Добрич и Топлица су били у саставу Румелијског беглербегалука, ајалиту- санџаку Крушевачког, а у другом периоду Вучитрнском санџаку. Сваки санџак се делио на више кадилука а кадилуци на казе- мање целине- као касније срезови.
Насеља у Добричу била су укључена у спахијске тимаре, зеамете и хасове који су припадали активним спахијама и њиховим старешинама. У 16. веку нека села Добрича су припадала владарским хосавима или хосавима великих везира и санџак бегова суседних санџака.
Тимар су чинила једно или више села, а делови тимара су била селишта- мезре и макастиришта. Султану као врховном владару је припадала „ главница“ – харач- новчана даџбина од сваког одраслог и за рад способног поданика. Поред тога биле су и друге даџбине за ситну стоку (овце, козе, свиње). Повремено су узимали и ванредне даџбине и намете у натури за војску, двор, и то и у натури и у радној снази. Но, био је и данак у крви- одвођење хришћанске деце која су постајала јаничари и ратници који су попуњавали недостајећу војску или обезбеђивали дворове. Султан је право управљања преносио спахијама, али земља остајала власништво султана, а спахије су живеле од прихода узимајући велики део за себе. Управом над Србима имали су и капетани и обар- кнезови.
Дакле, у селима Добрича су живели Срби- раја, потурице прекрштени Срби и Турци а од 16. века и Арбанаси, Грци и Цигани- Роми које су Турци доводили и они су живели на грбачи раје- Срба.
У 15. и 16. веку Добрич је припадао прокупачком вилајету којим је управљао турчин кадија и он се простирао између крушевачког и лесковачког вилајета и приштинског односно вучитрнског вилајета. Ове промене административо територијалне поделе вршене су у зависности од стања и потреба турске државе.
У једном периоду цело турско царство је било подељено на пашалуке, а пашалуци на санџаке, санџаци на села. Господар пашалука је био паша, санџака ага а села господар.
За време турске окупације није постојала никаква организована заштита здравља. Људи су се лечили сами или код врачара и гатара. Тек након ослобођења у Прокупљу је био један физикус санитарац али се није бавио лечењем. Прва здравствена установа- болница била је у Нишу али Ниш је био тако „ далеко“ од Добрича, да никоме није падало на памет да иде чак у Ниш већ се умирало без лечења.
Оно мало манастира- школа у средњовековној Србији је погашено и затварано тако да су сви Срби били тотално неписмени све до краја 19. века односно ослобођења.
У 16. и 17. веку кроз Топлицу – Прокупље и околину су и даље пролазили трговачки путеви- обновљени још из давнина, тако да је Прокупље било други трговачки центар после Београда а пре Новог Пазара. То говори о привредној обнови овог краја. Кроз Добрич су у то доба пролазила два крака путева од Дубровника на исток. Дубровчани су овде трговали стоком, кожом и вуном, сиром и другим пољопривредним производима које су производили Добричани, а у граду је основана трговачка дубровничка колонија коју су чинила преко 60 трговаца, претежно Дубровчана. Ови трговци су у ове крајеве увозили вунене тканине, астрахан, свилено платно и друге предмете од вуне и памука. Крајем 17. века продором аустријске војске у ове крајеве дубровачка трговина је прекинута, дубровачки трговци су се иселили и од тада настаје застој овог краја који је поново постао чисто пољопривредно сиромашан и неразвијен крај. такав је био и у 20. веку а можда није неосновано рећи и данас ако се упореди са неким другим пределима у Србији.
У 16. и 17. веку кроз Добрич преко делова два велика историјска међународна пута ( Дубровник Истамбул и Леш Солун) су пролазиле војске али и трговци. Они су на различите начине угрожавали Србе а мештани су се штитили бежећи у брда и са брда нападали војнике и трговце ради пљачке. Тако се Матија Павловић драгоман дубровачких поклисара 1603. године пожалио цару да су дубровачки трговци одмах чим су прошли Прокупље, данас у Добричу нападнути и опљачкани. Скадарски бискуп Петар Скадарски каже 1662. године да су кроз брдовиту и тешко проходну Србију, која је сва била у огромним шумама, Србијанци да би се одржали у животу пљачкали оне који су пролазили главним друмовима. Буда Илић један од ова два међународна трговачка пута ( Дубровник- Цариград) назива „ Дубровачким друмом“ и наводи да се о траси кроз Добрич јављају два мишљења.
Приредио: Љубиша МИЛОШЕВИЋ