Пејковац је смештен у добричком басену, који чини највећи део територије општине Житорађа и представља самосталну морфотектонску целину на контакту Нишке котлине, Лесковачке котлине и планине Пасјача. Интересантну морфолошку карактеристику представља асиметричан попречни профил Југбогдановачке реке чија је лева страна врло пространа и блага, а десна стрма. Педолошки покривач чине продуктивна земљишта. Најчешће су то смонице, само местимично претворене у гајњаче. Створене на језерским седиментима, оне су добра подлога за интензивну биљну производњу. Алувијални наноси као други тип продуктивног земљишта претежно су искоришћени за повртарске културе.
Насеље је збијеног типа и густо насељено, углавном са леве стране регионалног пута Прокупље-Орљане. После Житорађе највеће је у општини. Према попису из 2011.године Пејковац је имао 1182 становника, а триста једно домаћинство. У једној анализи се констатује да за ово село није изражена миграција, али је евидентно да се број становника смањује. Тако је 1981.године било 1383, 1991.године 1327, а 2002.године 1276 житеља.
Са западне стране Пејковац је састављен са Ђакусом. На граници ова два села су школа, здравствена станица и пошта. Због међусобне повезаности у многим областима живота и рада, раније је покренута иницијатива за спајање у једну месну заједницу са именом Добрич. Идеја није реализована.
Приликом копања бунара и темеља за куће откопаване су цеви водовода и разних предмета из римског доба што упућује на претпоставку да је постојало насеље у време Римљана. Водовод је ишао линијом од чесме код Видићевих, од југо-запада ка северо-истоку.
У турском дефтеру (попису) из 1444-1445.године Пејковац се помиње као село са осам домова, приходом од 1010 акчи и као земљишни посед Гедика Алије, кога је за војно лице поставио султан Мурат. Турци су поробљену рају у овом крају веома великим и скоро неиздржљивим дажбинама и наметима оптерећивали. Према народном предању неки сељак је у немоћи да све то економски измири и у безнадежном стању узвикнуо Турчину: „Узми све до брич“, као да је хтео да му каже да обрије све, односно да му одузме све. Верује се да је тако настао назив овог краја-Добрич. Међутим, ово име показује да се тешко живело под турцима, али не и да је по томе овај крај добио назив. Добрич је старо словенско име што значи добро поље.
Добрич поље је средњовековни топоним и представља предео између Јастрепца, реке Топлице и Јужне Мораве. Проф. др Вујадин Рудић у књизи о становништу Топлице одређује условно границу између Топлице и Добрича на линији Пасјача-Бабин Поток-Балиновац-Клисура-Јастребац. Проф. др Бошко Прокић, за своје родно село Горња Расовача каже да се налази у централном Добричу који се простире између Малог Јастрепца, Јужне Мораве, Белог Камена, Пасјаче и Пусте Реке.
Порекло назива насеља је патроним, вероватно по родоначелнику или властеличићу Пејку, попут многих добричких села, крајем турске окупације. Тако се претпоставља да је и село Вољчинце добило име по кмету Вољчину, учесталом имену у средњем веку.
Према попису одржаном 1. Фебруара 1878.године Пејовац је као једно од села са искључиво српским становништвом и улкупно 35 домова припадао „прокупљанском срезу“ . Са 377 становника Пејковац је био најбројније насеље у тадашњој Бучићској општини, којој су прубадала и села Бучић, Ђакус и Самариновац. И од вајкада је Пејковац био чисто српско село са мало арбанашких породица. Мада је веома старо, највише је насељавано у деветнаестом веку. Потресано је често и масовним миграцијама из свих крајева старе Србије, а највећим делом из врањског краја. Са 78 пореских глава после ослобођења од Турака било је на другом месту од тридесет данашњих насеља која чине територију општине Житорађа. Од 1890.године припадало је ђакушкој општини у срезу добричком. С краја деветнаестог века, према нешто другачијим подацима из црквених пописа било је у саставу житорађске парохије.
Ђаци из овог села похађали су школу у суседном Ђакусу, која је основана још 1880.године и била је у то време једина школа у Добричу на левој обали Топлице. Прва генерација осмогодишње школовање завршила је школске 1955/56.године. Од тада је седиште школе у Пејковцу. Следеће године она добија име Основна школа „ Кајица Бастић“, по имену учитељице ове школе која је стрељана у Другом светском рату. Иначе, 1938.године почела је са радом Основна (четвороразредна )школа у Пејковцу као истурено одељење ђакушке школе.
Земљорадничка задруга у Пејковцу почела је рад 6.маја 1935.године после оснивачке Скупштине, којој је прируствовало четрдесетак сељака из Пејковца, Самариновца и Ђакуса. За првог председника управног одбора земљорадничке задруге изабран је Димитрије Благојевић из Ђакуса, а за председника надзорног одбора учитељ Слободан Ђукић. Међу најзаслужнијим за њено оснивање су Александар Златковић, сеоски учитељ и Јован Михајловић, напредни земљорадник. Са фотографије из 1936.године, која се и данас чува види се да су међу оснивачима били и Светозар Миљковић, Богољуб Савић, Милан Ђорђевић, Цветан Стојковић, Димитрије Станисављевић, Аксентије Динић, Велимир Стошић, Димитрије Тодоровић Мита и други.
Фудбалски клуб једини носи име „Добрич“ и тиме се поносе генерације које су браниле његове боје. Основан је 1956.године. Са првом генерацијом наступао је за први тим Живадин Митић, дугогодишњи руководилац овог клуба и Фудбалског савеза општине Житорађа и Топличког округа. ФК Добрич је својевремено био члан Међуопштинске лиге фудбалског савеза нишавско-топличког округа. Сада је члан лиге ФС Топличког округа. Сваке године 4.јула овде се одржава традиционални турнир у малом фудбалу а у част преминулих Славише Славковића, некадашњег народног посланика и Владана Ристића Гурија, који је цео свој живот посветио овом клубу, као играч и руководилац. Актуелни председник клуба је Дејан Стојковић.
Важно је напоменути да је Пејковац до 1957.године био општинско место, а после тога отвара се месна канцеларија која је обављала административне послове, а вођене су и матичне књиге. Од 1948. до 1957.године у селу је постојало породилиште и Дом здравља, односно амбуланта, која и даље ради и чијим радом су мештани задовољни. Први трактор и вршалицу село је имало давне 1938.године, а 1967.године је купљен први комбајн, што је олакшало жетву. Пет година касније отворена је пољопривредна апотека и допринела бржем снабдевању репроматеријалом. Први пластеници су постављени 1976.године, били су металне конструкције и покривени најлоном.
Електрификација је урађена 1959.године, а од 1948.године постоји пошта. Први телефони везани су 1970. а 1989.године мрежа је проширена и скоро сва домаћинства од тада имају телефоне. Прва аутобуска линија кроз село пролази 1974.године на релацији Ниш-Пејковац. Даље је та линија проширена и покрива много шири регион, а и поласци су чешћи. Главна улица асвалтирана је 1976. а први мост саграђен 1964.године. Године 1932. отворена је прва бакалница, а и кафана, која је 2000.године реновирана и проширена, те се и данас у њој прослављају крштења, свадбе и пунолетства. У међувремену је отворена још једна нова и модрена кафана. Село је добро снабдевено кућевним потребштинама. Укупно је седам продавница мешовите робе и две пољопривредне апотеке које снабдевају и суседна села.
На Југбогдановачкој реци 1935.године било је неколико воденица „ поточара“ које су служиле само са потребе села, а 1970.године замењене су првим приватним млином у власништву Видића. Они су пре Другог светског рата поседовали око 30 хектара пољопривредног земљишта. Дом културе саграђен је 1946.године и био намењен за играње и окупљање младих. Најпре је реновиран 1969. а задњи пут 2003.године од средстава донације. Први мотор је купљен 1947.године и био је права атракција. Школа је први телевизор и фотоапарат добила 1961.године, док данас не постоји домаћинство без тих уређаја.
–На плану комуналних активности доста је урађено у задње време. Тако је насипан пут у пољу и уређено сеоско гробље. Предстоји нам и пробијање пута кроз гробље. Урађен је пројекат за асвалтирање кванташке пијаце и то површине око седамдесет ари а побољшаћемо улично осветљење да нам село буде лепше и ноћу јер Пејковац то заслужује. Такође је у плану асвалтирање тротоара у дужини од два киломентра и асвалтирање игралишта за мале спортове у школском дворишту, изјавио нам је Зоран Миљковић, председник Савета Месне заједнице Пејковац и одборник Скупштине општине Житорађа.
Пејковчани егзистирају од пољопривредне производње. Према подацима из 2009.године под пшеницом је било 270, кукурузом 250, под јечмом 30 и под осталим ратарским културама пет хектара. Под пластеницима на 12 хектара произведено је 720 тона парадајза, на 10 хектара 500 тона паприке и 360 тона краставца на шест хектара. На отвореном пољу произведено је 1000 тона кромпира на 50 хектара, 500 тона паприке на 20 хектара, и краставца 150 тона на три хектара.
Те године вишња је гајена свега на шест хектара. Међутим, задњих пет година знатно је повећана површина под воћњацима. Само Миодраг Живковић узгаја воће на око десет хектара, а бави се и производњом бостана и јагода. Осим тога има савремено опремљен ауто-сервис и пружа услуге мештанима и власницима пољопривредних машина из суседних села. Дејан Симић воће има на 4,5 хектара, а нешто мање око 2,5 хектара Владимир Михајловић, иначе дипломирани професор физкултуре, производи вишње и шљиве. Јагоде на хектар и по и нешто више по савременим методама производе Драган Станковић Мурџа, Саша Михајловић, Драгиша Миљковић, Станимир Михајловић и други. Сви они производе још и бостан и паприку.
Од произвођача раног поврћа истичу се Станимир Михајловић, Драган и Милан Тодоровић, Небојша Михајловић, Владица Станковић и други. Паприку производе на отвореном пољу и под пластеницима са загревањем. На отвореном пољу паприку највише производе Владица Станковић, Владан Петровић, Тројан Јовановић, Драган Миленковић и други.
На највећим површинама се производе лубенице и диње. Тако Саша Јовановић бостан узгаја на око десет хектара. Овом рекордеру купци долазе на њиве и у двориште и унапред наручују одређене количине његових производа. На по пет-шест хектара бостан производе и Божидар Ђорђевић, Саша Михајловић, Владан Михајловић, Саша Маринковић, Станимир Михајловић, Тројан Јовановић, Влада Станковић и многи други на нешто мањим површинама. Они у сезони у просеку дневно на кванташкој пијаци у самом Пејковцу испоруче 20-30 вагона лубеница и диња. Највише снабдевају купце и препродавце из Новог Пазара и Косова, затим из Трстеника, Краљева, Чачка, Зајечара и других места широм Србије. Снабдевају и Ниш, Лесковац и Прокупље. Произвођачи паприке такође своје производе испоручују на кванташкој пијаци, а купци за јагоде долазе на куће увелико цењеним произвођачима јагода.
ниски тунели (расад) породице Миљковић која се бави производњом бостана 50 година
Целокпна пољопривредна производња је незамислива без наводњавања. Како Топлица није у близини произвођачи су били принуђени да се сналазе. Тако су задњих неколико година укопавали црева од 2-3 цола на дубини од једног метра и то од својих кућа до старог комплекса у дужини и до 3,5 км, а сада и даље. Задње три године око 30 домаћинстава набавило је нове тракторе. Ту је и привредно-туристичка манифестација „Бостанијада“, која је заредом већ четири пута одржана. Учествује велики број произвођача и из суседних села. Жири проглашава најуспешније бостанџије који произведу најслађе и најтеже лубенице и диње. Обавезан је и богат културно-забавни програм. Прошле године, поред бројних гостију, Бостанијаду су посетили и Бранислав Недимовић, министар пољопривреде и заштите животне средине и мр Марко Миленковић, државни секретар Министарства просвете и науке.
Улагања у пољопривредну производњу су велика и ако временске прилике буду повољне и други услови задовољавајући она је исплатива. Међутим, прошле године изостало је очекивано остварење зараде код већине.
Од привредника најуспешније је Андра Михајловић са производњом кеса, пластичних фолија, контејнера и друге робе неопходне за пољопривредну производњу.
Аутор: Љубиша Милошевић, новинар и публициста