Кровови и огњишта села Добрича: AЛЕКСАНДРОВО – „БАНАЋАНСКО“ СЕЛО У ДОБРИЧУ

Крајем XIX века у јужном делу Србије населили су се па и данас у њима живе Војвођани-Бачвани, Банаћани и Сремци и то у Новој Божурни и Александрову. Долазак Војвођана у ове крајеве и њихов живот у њима много је значио за етничко освежавање, а нарочито за привредно унапређење овог краја, за усавршавање обраде земље, одомаћивање нових привредних култура и слично. Није мали њихов утицај ни на поправљање животних услова у околини.

Александрово добричко село панонског типа лежи у северном делу Добричке котлине (општина Мерошина), на путу који везује Ниш с Прокупљем. По типу, изгледу кућа и улица, много се разликује од околних добричких села. Становници Александрова такође су се у почетку знатно разликовали по дијалекту, ношњи и уопште начину живота од становника суседних села, нарочитно старије генерације.

Земљиште Добрича је врло плодно нарочито у његовом нижем, источном и северном платоу, где је земља квалитетно најбоља (црница-смоница са пескушом). То је земљиште погодно скоро за све врсте пољопривредних култура. Вероватно је и то био један од разлога што су се Војвођани баш овде населили. Њих је могао привући и такав квалитет земље, сличан војвођанској ораници, а и прилично раван терен што их је подсећало на своју постојбину у Војводини. По свему судећи на такав терен лакше су се привикавали нарочито равничари-Банаћани и Бачвани.

Желећи да насели овај празан простор између Мрамора и Мерошине, како се наводи у књизи Мерошина општина у Добричу (аутори: др Нинослав Голубовић, Јовица Васић, Микица Кулић), кнез Милан Обреновић је на уму имао још један разлог: да становништво у новоослобођеним крајевима од Турака упозна и са (за то време) савременијим начинима пољопривредне производње. Војвођани су већ користили гвоздене плугове кад се у Добричу још орало дрвеним ралима, примењивали су ђубрење земљишта стајским ђубривом и сл. Колонисти су предњачили и у погледу културних навика, организацији објеката у двориштима и многим другим стварима, па је требало да буду узор староседеоцима у Добричу. Примера ради, жене колониста су сваке недеље чистиле испред својих кућа, како би тротоари увек били уредни.

Добрич је не само плодним земљиштем већ и великим количинама земље остале после ослобођења од Турака 1877. године привлачио  нове насељеника. Село Александрово је основано у пролеће 1881.године, на утрини између сусендих села Мрамора, Потока (тада засеока Мрамора) и Балајнца. Име је село добило по Милановом сину Александру.

Разлоге насељивању Александрова и осталих Топличких села, како је забележено у једном напису тадашње новосадске „Заставе“ од 23. фебруара 1880.године, лежали су у приметном незадовољству аустоугарских Срба због великих пореских обавеза, политичких и других „ јада које наш народ гони да за себе сретнија земљишта потражи.“ Осим Нове Божурне и Александрова Војвођани су насељавали и Косанчић у долини Пусте реке и Миланово у лесковачкој котлини.

Александрово је насељавано Србима из разних војвођанских крајева али су их овде одувек звали „Банаћани“, а у задње време „лале“. Највероватније је да су први досељеници или бар већина њих били из Баната. Како је забележио познати научник Томислав Л. Ракичевић по казивању мештана, међу првима је дошао Алекса Јовановић из Сирига, код Сегедина, с породицом. Затим су дошли Орсија Крстић из Кикинде, Која Пецарин из Сенте, Васа Марковић из Бочара (код Кикинде), сви с породицама. Затим су дошли Мештеровићи и Чолићи из Кикинде, као и неколико породица из Аде, Руме, Инђије и Вршца. С осталим насељеницима је дошла и по једна породица Буњеваца из Суботице и Словака из Бачке. Оне су временом примиле православну веру и српске обичаје и данас им је остао само надимак „Буњевци“ и „Тотови“. Од првих досељеника, по наводу Ракичевића око 1955.године, још су били живи Светозар Секулић, Милутин Гојковић, Драга Крстић и Ката Пецарска.

Насеље је геометријски пројектовано: једна улица била је дуж данашњег магистралног пута Ниш-Прокупље, а на њу су под углом од 90 степени излазиле три улице, широке по 26 метара. Свака улица имала је тротоаре, одводне канале и дрвореде. Сваки насељеник добио је по 20 ари плаца (окућнице). Куће су изграђене до пута типски, по узору на војвођанске.

Александрово је 1883.године имало 80 домова и сви су били ослобођени плаћања пореза. Број становника и домова, природним прираштајем и новим досељавањем касније углавном из Срема, непрекидно се повећавао. Према попису из 1910.године у Александрову је било већ 90 домова и 486 становника. Овај број би, по Ракичевићу несумњиво био већи да Александровчани, као писмени људи, нису добрим делом одлазили у државне службе. Велики број службеника из села свакако је допринео да Александрово брзо економски ојача. Иначе досељеници су били врло добри земљорадници и на дотадашњим шибљацима убзо су се заталасала жита.

Обилазећи ове крајеве 1895.године, Тихомир Ђорђевић бележи: „ Банаћани су врло вредни људи и своје пољске радове обављају на савршенији начин од околних сељака, а и живе много угодније и боље од њих. Наши их сељаци из околине дирају за то називајући њихов рад и живот господарским. Конак у сељачкој кући у Александрову ни у чем се не разликује од конака у варошкој. Ужасна разлика од конака у кући сељака.“

У Добричу се, до доласка „Банаћана“ искључиво орало ралицом. Они су као што смо већ напред навели довели први гвоздени плуг. Добричани ни коње нису користили приликом обраде земље. Употребљавали су их само за товар и јахање. Многи досељеници су узимали земљу од сељака из околних села и обрађивали је под наполицом. Староседеоци су гледали како „Банаћани“ раде и од њих се учили земљорадњи. Војвођани су много унапредили земљорадњу у овом крају. То је и био главни циљ ондашњих власти, које су их населиле. Војвођани су се релативно брзо навикли на географску средину само им је вода у почетку претпостављала тешкоћу. Издан је била дубока и сиромашна, те су многобројна копања бунара остала безуспешна. По тврђењу сељака за воду је било тешко све до 1900.године. Тада су се јавили земљотреси, после којих се до воде релативно лако долазило. Бунари су у ђермовима, као у Војводини.

Александровчани су заједно са осталим Топличанима 1917.године дигли устанак. Угушивши устанак бугари су село запалили. Убили су 50, а интернирали у Пловдив 380 становника. После првог светског рата држава је опет пруђала извесну помоћ александровчанима, дајући им бесплатно приплодну стоку и ослободивши их извесно време плаћања пореза. У овом периоду долази до новог досељавања и то из околине Ниша и Сурдулице, а нарочито из села Јелашнице, Малче, Куловице, Божице и Округлице. За разлику од првих, војвођанских ови досељеници су куповали земљу, продавали су им је углавном сремци, насељени око 1910.године који су се тада исељавали у Косово. Ово насељавање је почело 1918. и завршило се 1930.године. За разлику од Војвођана, који су дошли у групи, ови су досељеници долазили појединачно и брзо се асимиловали са староседеоцима и „Банаћанима“. Од њих су углавном примали начин живота и донекле ношњу, али су задржали свој говор.

Природни услови за земљорадњу су као што смо већ рекли врло повољни, те је она на атару Александрова била јако развијена. Ратарски и повртарски производи су се продавали и данас продају највећим делом у Нишу, мањи у Прокупљу. Ниш је већи потрошачки центар, а уз то и ближи од Прокупља, јер је удаљен свега 12 километара од Александрова. Сточарство је било мање развијено. Овце у почетку уопште нису чуване, а шездесетих година их је било у незнатном броју. Отуда је и разлика била у ношњи: док су Добричани носили одела од сукна, која су сами израђивали дотле су Александровчани куповали готове, фабричке производе. Они су то могли јер је добар део био у државној служби. Савременија обрада земље давала им је и више производа за тржиште и омогућавала новчана средства за куповину  фабриката. У Александрову се гаје и гуске, због перја, којих у добричким селима готово уопште нема. Према статистичким подацима у Александрову је 1905.године било 124, а 1950.године 56 гусака. Данас гуске чувају тек пет домаћинстава.

Својевремено је планирано да у центру села буде изграђена црква, али је направљен само звоник, који и данас постоји. На звонику се чува звоно које наводно потиче с краја XIV века. На њему, како су 22.јула 1971.године, забележиле Народне новине, је утиснут овај натпис: „Трат Баригоз Тен Болт премлатио 1384. Миланов“. Не зна се сигурно када је донето и постављено, али се зна да је Крушевац имао дубровачку трговачку колонију „Иричек“.

У истом извору се даље наводи: „Зна се да је кнез Лазар чак и уговор склопио са једним дубровачким мајстором 1386.године да дође у Србију и лије метале и да су овај занат пренели Дубровчани из Италије-из Фиренце, па се може дозволити претпоставка да је пут овог звона био преко поменуте трговачке колоније. Познато је да је кнез Лазар у целој Топлици на античким грађевинама градио утврђења за држање и смештај свог гарнизона, па је уз то у оно време ишла и црква и звоно. Звоно је до данас добро очувано и служи мештанима села Александрова за разбијање градоносних облака.“ Наиме, поједини мештани и данас верују у чудну моћ звоника. Код житеља Александрова још увек је присутна успомена на Симеона Болманца, свештеника из Барање, иницијатора насељавања Војвођанина и предводника прве групе војвођанских насељеника у Србију.

У периоду између два светска рата у Александрову је било неколико занатлија. Тако се Марко Остојин бавио коларским, а Обрад Јерковић ковачким занатом. Био је и брица Аца Чобановић, који је берберским алатом обилазио село, бријао и шишао мештане, а за услугу је добијао награду у натури.

У поменутој књизи „Мерошина општина у Добричу“ наводи се да су Александровчани предњачили у много чему, те да су први у овом крају основали задругу. После Другог светског рада (1848.године) први су у Добричу саградили сеоски дом, који је имао салу за приредбе и кино-апаратуру за приказивање филмова. Основали су и културно уметничко друштво „Банаћани“, које је осим фолклорне имало и драмску секцију. Општина је касније дом уступила „Воћару“ за магацим пољопривредних производа. Страдао је у пожару 90-их година прошлог века, и руиниран стоји и данас.

Аутентичну физиономију Алексаднрова нарушила је стихијна изградња која је почела после Другог светског рата. Тако је једна улица, којом води и пут за Балајнац, у наставку просечена још 1880.године, сада широка тек неколико метара, колико да њом прође коловоз. До данашњих дана задржао се незнатан број кућа по узору на војвођанске као и друге аутентичне зграде из времена формирања Александрова.

На крају бележимо и то да се после НАТО агресије у Александрову населило четрдесетак породица избеглих са Косова и Метохије. Од краја прошлог века, од пре седамнаест година овде живи и једна ромска породица.

Љубиша МИЛОШЕВИЋ, новинар и публициста