ИНТЕРВЈУ: МЛАДЕН СТАНИСАВЉЕВИЋ – Хорор је емоција

Младен Станисављевић рођен је 1996. године у Краљеву, а живи и ствара у Нишу. Одрастао је читајући књиге из жанра хорора и фантастике, маштајући да једног дана и сам почне да пише и објављује језовите приче о оностраном.

Аутор је многобројних кратких прича, а посебно је поносан на причу “Трагач”, која је објављена у збирци “Чувари златног руна”. Члан је удружења љубитеља фанстастике “Ordo Draconiš”, у којем је задужен за млађе чланове, које нарочито воли да усмерава ка хорор жанру причајући им приче о духовима и осталим кошмарним створењима.

Добитник је награде Народне библиотеке “Стеван Сремац” у Нишу за најбољу кратку причу 2016. године.

Када игра “Dungeons & Dragons” преферира ликове који су склони употреби магије и који стално праве збрку, ужива у делима Хауарда Лакрафта и Томаса Лиготија и у корејским филмовима. Воли да пише о местима која је некада посећивао.

– Ваши радови одишу утицајем Х.П. Лавкрафта, да ли је то случајност или нешто што сте и сами желели?

Хауард Филипс Лавкрафт и Едгар Алан По су писци који су представили хорор као књижевни жанр. Није тајна да обожавам космичку страву и да неретко покушавам да читаоцима пренесем све оно што је Лавкрафт започео у својим делима. Ако други кажу да је утицај, по мени, најбољег хорор писца видљив у мојим причама, себично би било да не уграбим то као комплимент.

– Ваш дебитантски роман „Језомор – портрет тропстог сликара“ је заправо и коауторски роман, стваран у четири руке заједно са Милошем Петковићем. Колико је било тешко написати једно такво дело?

Милош и ја смо пре свега дугогодишњи пријатељи, тако да смо стварање Језомора доживели као једну непоновљиву авантуру. Узели смо нама познато окружење и модификовали древну легенду о Витану и Кошути како би Језомору подарили живот. Само стварање романа је протекло без потешкоћа, пошто се пријатељство показало као јако битан фактор у коауторском раду.

– Да ли планирате да експериментишете са осталим жанровима или остајете у хорору?

Већ сам кренуо да експериментишем. Надам се да ће се за пар месеци мој први, самостални роман под називом „Пехар Светог краља“ суочити са погледима радозналих читаоца. То је прича о човеку који је остављен у безумљу након Другог светског рата, приморан да носи сопствену прошлост попут окова, тобожњих ланаца који се свакодневно обавијају око његове душе. Имам у плану и једну пустоловину посвећену деци, као и одлазак у прљаву будућност, фамозни свет сајберпанка који планирам да освојим заједно са Младеном Ђорђевићем, аутором трилогије „Светионичар“.

– Како је то бити један од најмлађих писаца у Србији?

Тешко. Људи првенствено посматрају ваше године, а тек онда оно што се налази унутар књиге коју планирају да читају. Ја лично своје године видим као предност у овом послу. Имам времена да сазревам као писац и да употпуњујем читалачко искуство. Никада није прекасно, а исто тако никада није ни прерано да неко постане писац, довољно је само да та особа буде наоружана маштом и самопоуздањем.

– Да ли хорор као књижевни жанр има заступљено место у нашој земљи?

Не, на жалост. Многи људи гледају на хорор са гађењем и у главама стварају сцену где помахнитали Мајкл Мајерс кухињским ножем јури уплакану тинејџерку. Не! Хорор међу корицама је другачији. Хорор који читамо је емоција, поигравање са носталгичним моментима из нашег детињства, гледање у наше снове, талас љубави који остаје након преживљене трауме… Хорор је мрља са прегршт различитих боја што се слива по стерилно белом папиру.

– Да можете да разговарате са било којим писцем на свету, ко би то био?

Чарлс Буковски, али волео бих да то не буде разговор већ један дан посматрања његове рутине, упознавање онога што је он заправо био и онога што је остало на папиру након његове смрти. Верујем да су многе ствари везане за Буковског нама остале велика енигма.

– За кога пишете?

Првенствено за оне најближе који су ми и највећа подршка док радим оно што волим, а онда и за све остале који уживају у фантастици и хорору, жанровима који нас све међусобно повезују када се једном латимо књига.