Велики број цркава и црквишта на територији општине Житорађа нам сведочи о пребогатој историји ових простора још ¾ века по Христу. Некако од давнина у овом народу је евидентно да где је насеобина ту је и црква или црквиште, или запис као култна места где се народ окупља и кроз заједничке култне и религијске радње сведочи о својој заједници. И хвала Богу да је нама православцима то један од најсветијих обичаја који кроз векове држи народ у јединству и даје му идентитет Православног културно дефинисаног народа препознатљивог и пред Богом и пред другим народима.
Један од најзначајнијих споменика нашег биствовања на овим просторима је свакако Храм Успенија Пресвете Богородице, тј. наша стара црква како је народ назива. Некада давно храм је био лоциран западно од старог насеља, да би кроз време дошло до премештања насеља према западу. Остаци тог старог насеља се још увек повремено налазе приликом обраде њива на том простору или приликом копања бунара и сл. Дешава се да буду пронађени новчићи, разни украси типа привезака, крстова и сл. Наиђе се и на велике камене блокове или чак остатке зидова. Наравно по обичају наш народ има и особину неповерљивости тако да многе пронађене ствари тешко да ћете моћи видети. Остају као прича, осим ако вам неко са пуно поверења нешто покаже али под условом да то не преносите даље. Ја лично сам имао прилике да код неких наших суграђана видим новчиће из 16. века, украсе за одећу, крст типа привеска и сл. На новчићима су арапска слова, година ковања исписана је индијским бројевима. Морам напоменути да су сви предмети или бронзани или бакарни, дакле она народна прича „ Прича се да ту има злата“ баш не држи воду. Тај простор данас називамо „Селиште“ и један је од најплоднијих делова Добрича.
Елем, у време ослобођења од Турака село је већ добрим делом било измештено, тако да Богородичин храм, тада оштећен од пожара више не задовољава потребе становништва, па долази до иницијативе да се гради нова црква која ће бити ближе новом насељу. Приликом канонске посете тадашњег епископа нишког Виктора Чолаковића 1881. још за живота тадашњег пароха житорађског Димитрија Николића – Поп Мичета, је наговештено да треба зидати нову цркву јер је стара била у веома лошем стању. Како год нам се чинило да је оно време било време глади и немаштине сваке врсте, непосредно по ослобођењу, не можемо а да се не дивимо упорности ондашњих Житорађана и решености да сазидају нову цркву.
Договори су почели да се реализују већ од 1891. године када свештеник Ђорђе Кампарелић са комисијом врши припрему земљишта одн.места где ће се храм зидати. Априла месеца 1894. године почиње зидање новог храма. Освећење темеља је извршено од стране Окружног протојереја Илије Михајловића, а преглед темеља је извршио инжењер Гаврило Суботић. Видимо да и у оно време бивају испоштовани нормативи духовни и друштвени одн.грађевински. Ваљда можемо рећи да се знао ред. Грађевински радови су препуштени предузимачу Стојану Јосифовићу из Прокупља, коме је исплаћена надокнада 17.09.1895. год. у висини 1827 тадашњих динара. Значи за само 18 месеци храм је био стављен под кров како се каже. Упоређујући са данашњим темпом рада на неким храмовима видимо да је то био више него оптималан рок градње. Већ 08.02.1896. је комисијски прегледан храм и могло је да се настави са малтерисањем и другим радовима. Следће године 1827. је за израду иконостаса исплаћено 1329 динара. Ако упоредимо цену грађевинских радова и цену уметничке израде иконостаса чини ми се да је и онда уметност имала своју цену као што и треба да буде. Освећење храма Светих Апостола Петра и Павла је било на дан храмовне славе на Петровдан 1898. год. од стране Епископа нишког Г Г Никанора. Звоно и Богослужбене књиге, као и Свети сасуди, (прибор за вршење Свете Литургије) су пренети из Богородичине цркве. Од унутрашњих украса осим иконостаса и два стаклена полијелеја других ствари нема. Икону Пресвете Богородице на икиностасу је поклонио Полихрон Мантић из Епира из села Папинго. Мало необичан податак, али се да разумети, јер током миграција становништва у 18. веку неке породице су у Житорађе дошле из Егејске Македоније, тако да не чуди да је дародавац ове иконе са тих простора.
Спољашњошћу је нова црква пленила својим изгледом и белином. А, и сама локација је била изванредна, поред регионалног пута за Прокупље, на десној обали реке Топлице, окружена густом храстовом шумом која је искрчена током ратних година 1942. Као што је некада при храму Успенија Пресвете Богородице била прва наша школа, тако је и при храму Апостола Петра и Павла била изграђена нова школа, која је била под патронатом Црквене општине Житорађа из чијих средстава је и изграђена, а парохија уступа и зграду за тзв. ђачки стан. Највише захваљујућу труду проте Тасе Урошевића а уз помоћ мештана, школа је заживела и отпочела са радом. У периоду од 1902-1908 је зграда проширена у складу са повећањем броја ученика.
Данашњи изглед и уређеност храма Св. Апостола Петра и Павла првенствено дугујемо напорима и залагањем наших свештеника, донатора и локалне самоуправе. Касних 90-их прошлог века храм је обновљен, започето је иконописање, урађен нови иконостас, стазе и ограда дворишта, урађено је централно грејање и у храму и у парохијском дому. Парохијски дом је у потпуности уређен и у њему се осим црквених обреда организују културне активности, духовне вечери, песнички сусрети, предавања на различите теме итд. Сама Црквена општина Житорађа је поред Народне библиотеке Житорађа један од најактивнијих носилаца културних дешавања у Општини Житорађа.
Изградњом новог храма стара Богородичина црква није заборављена, те 1910. године на народну иницијативу прота Таса Урошевић са народом почиње обнову овог храма. Храм је већ следеће године обновљен али до данас није освећен, већ се Служба Божија служи само на дан Успенија Пресвете Богородице 28. августа.
Коришћена литература: Летопис цркве Житорађске.