Branislav Janković: Roman „Zidanje ambisa“ o burnim vremenima, malim ljudima, jakim ženama, vladarima…i velikoj ljubavi

Povodom Svetskog dana knjige u petak, 23.aprila,  održana je promocija najnovijeg romana Branislava Jankovića „Zidanje ambisa“, a u organizaciji Javne biblioteke Doljevac. Ovaj niški pisac predstavio se doljevačkoj publici osmim romanom koji govori o zidanju manastira Visoki Dečani.  Kako kaže Janković na kapitelu jednog stuba, skriven visoko, vekovima stoji tajanstveni potpis Srđ grešni. Ovaj natpis odoleva vremenu, krijući u sebi greh nepoznatog neimara, a upravo je ovo bila inspiracija za pisanje romana.

Na pitanje kako je doljevačkoj publici predstavio roman i kakvi su utisci Janković ističe da ga više interesuje koliko  je ljudi pročitalo roman i koliko ljudi će reći „hoću knjigu onog Jankovića“, nego kakav utisak će da ostavimna posetioce promocije.

  • Uvek sam mislio da knjiga treba da ide ispred autora, da nije autor u prvom planu već knjiga. Oskar Vajld je rekao da autor ne sme da smeta svom delu i ja se sa tim potpuno slažem. Tako da se ja trudim da što manje smetam svojim delima i da su knjige te zbog kojih ljudi treba da dolaze na ovakve promocije- rekao je Janković u izjavi Radio Koprijanu.

Za većinu knjiga koje je napisao Janković inspiracija mu je bila bogata srpska istorija. Tako je i ovog puta.

  • Naša istorija je inspirativna tema i možete na napišete milione knjiga na osnovu svega onoga što nam se dešavalo. A sa druge strane ta istorije nije lepa, nekad nije pozitivna, nekad nije nešto zbog čega bi trebalo da se ponosimo, tako da mogu slobodno da kažem da smo mi Srbi sasvim jeda običan narod. Ni bolji, ni lošiji od drugih i ja nas niti uzdižem, a još manje kudim, tako da pokušavam da stvorim jedu realnu, pravu sliku o nama- kaže Janković.

Na pitanje da li smo mi Srbi ljudi od inata, Janković kaže da se nama taj inat uvek obijao o glavu.

  • Mislim kad kažem da smo mi inadžije ne shvatam kao kompliment, kao vrlinu, već kao manu. Znam mnogo naroda koju nisu inadžije, a koji su od nas mnogo bolje prošli.

Zanimljiv je roman „Peta žica“ koji je autor pisao u ženskom licu. Knjiga koja govori o zločinu i pokajanju, pobrala je mnogo dobrih kritika.

  • Ja sam se čak nosio mišlju da roman potpišem pod pseudonimom, nekim ženskim, i da vidim kako će to da prođe. To je bio moj eksperiment, jer ne postoji muškarac koji je ušao u glavu i misli jedne žene i svaki muškarac koji kaže da poznaje žene on laže. Moja junakinja je kriminalac, kasnije i osuđenik, ali ja u knjizi ne želim da je opravdam, spasem, već sam želeo da prikažem ljubav i požrtvovanje dve sestre, koje su odrastale same i koje bi jedna za drugu ubile-

Roman „Suze Svetog Nikole“ se obrađuje u izbornoj lektiri u mnogim srednjim školama u Srbiji, a Janković ističe da mu to izuzetno imponuje.

  • Ovu knjigu sam posvetio ovom kraju, Dobriču, selu Studenac. U njega se, nakon plovidbe beskrajnim morima i krvave epopeje Prvog svetskog rata, vraća Gmitar Milošević, u inat košmarima koji ga progone i uprkos predskazanju koje kazuje da će ga tamo sačekati smrt. Baš na 22. maj, letnjeg Svetog Nikolu, iznad Studenca će se otvoriti vrata neke druge stvarnosti i nekog drugog vremena. Bez neke lažne skromnosti veoma sam ponosan što se ova knjiga našla među izbornom lektirom.

Branislav Janković već ima ideje za sledeći roman i to ni manje ni više opet će govoriti o ovom kraju, tačnije selima Đakus i Pejkovac, o grobu jedne žene koja je zaboravljena i kojoj će on u svojoj knjizi dati priliku da govori i ispriča svoju priči.

Do tada preporučujemo čitaocima da uživaju u izvanredno satkanoj  priči sa poetskim nabojem Zidanje ambisa. Jer ovo je roman o burnim vremenima, malim ljudima, jakim ženama, vladarima, oceubicama i slepim svecima… i o velikoj ljubavi.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *