У Кочану је сутра велики празник – Сабор. Празник Св. архангела Гаврила или у народу познатији као Горешњак, иако је у календару црно слово веома је поштован празник. Назив Горешњак је према народном веровању добио због тога што се прославља 26.јула у време највећих врућина, кад све гори.
Сабор у Кочану био је надалеко чувен, за њега се знало на простору који је захватао цео Добрич и Јужно Поморавље од Ниша до Лесковца. Хроничари су редовно пратили и забележили догађања везана за овај Сабор, а значајно место, у својој књизи о историјату породице, али и обичајима и животу овдашњег народа, па и о Сабору, дао је мр градјевине Владимир Марјановић из Београда, родом из Кочана.
Раније је прослави овог празника придавана велика пажња. Спремали су се и становници и црква. Тог дана у цркви је служена литургија којој су као по неком правилу присуствовали обавезно чланови црквеног одбора и угледни домаћини из села. Некада у порту цркве, од силног света, готово да није могло да се уђе. Било је ту свега, продаваца играчки, сладоледа, слаткиша, содаџија, бостана, лицидерских украса, рингишпила. Тада није било озвучења, оркестри су свирали уживо, а око сваког оркестра обавезно се играло коло. Знало се да је највеће коло тамо где је Вучко из Пуковца са својим дувачким оркестром. Иначе, Пуковац је имао и добре хармоникаше који су били познати по надимцима Беџи, Север, Зуне. У Кочану музиком се бавила једино Ромска породица Бошка Мамутовића.
У поподневним сатима на оближњем фудбалском игралишту играна је фудбалска утакмица најчешће са љутим ривалима из суседног села Пуковца. Тај ривалитет је постојао годинама. Пуковац је био веће и богатије село и никако се није мирио са тим да комшије имају бољи тим. Клубови су се такмичили у истом рангу Фудбалског подсавеза из Ниша, а Раднички из Кочана увек је имао добру екипу. Ова утакмица на Сабору била је мирољубива и пријатељска, за разлику од других првенствених утакмица. Тог дана цело село са свим гостима гледало је утакмицу. За узврат Раднички је на Сабору у Пуковцу гостовао тамошњем тиму Јуниору.
Упоредо са забавом у порти цркве за све оне који нису могли да уђу или нису хтели да буду изложени прашини постојала је алтернатива. Од улаза у цркву до Тозине продавнице био је корзо. На корзоу су били млади, углавном придошлице, који су са домаћинима изашли да прошетају. Корзо је дуго трајао, све до касних вечерњих сати када су се сви разилазили. Међуградски саобраћај скоро и да није постојао, за превоз се користила само железница, а раздаљине су савладаване пешице и бициклама.
Много се водило рачуна да се гости дочекају како треба, јер су Кочанчани познати као гостопримљиви и мирољубиви људи.
На сам дан Сабора ишло се у виноград. То је било прво грожђе које је сазревало и први наговештаји скорог доласка јесени. Грожђе је било зрело уколико је лето било топло и сунчано.
После Сабора дуго су се препричавали догађаји који су га обележили и правило поређење са оним како је било лане. Пошто је лето било на измаку, а за јесен рано, мештани су имали довољно времена да у својим причама сумирају утиске. Наравно до следећег Сабора, написао је Марјановић.
Данас, иако се одржала традиција прославе овог празника нема великих заједничких светковина, као што је то био случај некада. Ипак, за све вернике који буду желели биће традиционално одржана литургија у 8.часова, како је Радио Копријану рекао свештеник кочанске цркве Марко Милетић. Том приликом биће пресечен колач, освештана водица и благосиљани верници.
Ј.К.
Коришћени исечци из књиге Породица Марјановић