Поводом Светског дана књиге Народна библиотека Житорађа угостила је Дејана Стојиљковића, једног од најчитанијих савремених српских писаца.
Дејан Стојиљковић је српски прозни и драмски писац, филмски и стрип сценариста, аутор романа “Константиново раскршће“ с којим је ушао у најужи избор за НИН-ову награду и добио награде „Милош Црњански“ и „Светосавски печат“. Познат је још и по романима „Дуге ноћи и црне заставе“, „Знамење анђела“, „Олујни бедеми“ и збиркама „Лева страна друма“, „Low life“ и „Кишни пси“. Роман „Каинов ожиљак“ потписује заједно са коаутором Владимиром Кецмановићем.
Илустровану трилогију о Немањићима, коју чине књиге „ У име оца“, „Два орла“ и „У име сина“ радио је у сарадњи са Владимиром Кецмановићем и Драганом Пауновићем. Аутор је више драмских текстова и стрип-сценарија. Један је од сценариста серије „Сенке над Балканом“, у режији Драгана Бјелогрлића. Проза му је превођена на руски, енглески, грчки, словачки, македонски, словеначки и француски.
Његов најновији роман „Вучја браћа“ је једна драма која почиње у Топлици, где је млади Немања био удеони кнез. Ту је створена српска држава и одатле је кренула да се шири даље. Тада се развила и Немањина идеја о великој независној држави која је била укљештена између две велике силе, Угарске и Византије. Немања је успео да створи прву праву српску независну државу. У драми је прича о њему и његовом брату. Његов старији брат Тихомир, био је један властољубив човек, желео је да има само круну на глави. Немања није био такав и због тога је дошло до сукоба.
Драма говори о стварању православне државе, где Србија већ кроз пород Немањин, кроз Светог Саву, има своју аутентичну српску верзију православља која и дан данас опстаје, где се сједињују народ и црква и без које нема Србије као државе.
„Припадам пре свега језику на којем пишем, а тај језик је српски. Самим тим прво сам српски, па тек онда нишки писац. С обзиром да ја пишем о неким догађајима који су се десили и пре више од хиљаду година, мени је основни наум био приповедање и моје је да испричам причу. На крају, мени је битно да је мени то учинило задовољство док пишем, а онда ако читалац извуче део тог задовољства док чита ја сам срећан и задовољан. Ја сам прозаиста, тако да се бавим причањем прича”, нагласио је Дејан Стојиљковић.
Свако од нас треба да да неки свој допринос да генерације сутра знају, пре свега, нашу историју. Стојиљковић то несумњиво врло вешто ради, налашавајући да је једна од највећих заблуда то да су Срби изгубили Косовску битку и да је Вук Бранковић издајник или да је рецимо краљ Милан био само неки коцкар, а у ствари је био један од највећих владара у историји српског народа.
Кажу, „уништи једном народу историју, уништио си га као народ“. Србима су плански уништавали историјске записе како би их држали у незнању и лакше владали њима. Они су морали кроз векове да воде толике одбрамбене ратове, тако да су врло мало урадили за своју историју и истражили је како треба. Бугари су у спалили архиве докумената, затим је Хитлер наредио немачким бомбардерима да намерно бомбардују националну библиотеку у Београду, где је уништен цео фонд, укључујући и средњовековне списе непроцењиве вредности, међу којима је и последњи оригинални препис ремек дела средњовековне поезије „Слово љубве“ деспота Стефана Лазаревића.
„Моја амбиција је да оживим неко прошло доба и људе, да буду од крви и меса, нарочито кад су то људи који су у свести нашег народа прерасли у мит, као што су и наши топлички јунаци Топлица Милан и Иван Косанчић или Кнез Лазар и Стефан Немања. У роману морате тај лик да извајате и дате му неке људске особине, да би могао човек да се поистовети са њим, јер ако ви њега прикажете потупно идеализовано онда читалац неће доживети то на прави начин. У мом роману „Дуге ноћи и црне заставе“ сам ставио како кнез Лазар пати за својим сином и онда ће свако ко је родитељ знати како то изгледа. То га приближава читаоцу, да он сазна да су ти људи имали неке муке сличне нашима. То је, донекле, задатак књижевности“, додао је за крај Стојиљковић.