ИСТИНИТА ПРИЧА О КРАЉУ ПЕТРУ ПРВОМ, КОЈИ ЈЕ ПОСЕТИО ГОРЊИ ДРЕНОВАЦ КОД ЖИТОРАЂЕ 9. НОВЕМБРА 1915. ГОДИНЕ

„КРАЉУ, ВИ БЕГАТЕ, А КУДЕ ЋЕМО МИ?“

КРАЉ ЈЕ ОБЈАСНИО ДА СРПСКА ВОЈСКА НЕ БЕЖИ ВЕЋ ДА КРЕЋЕ У ПРОТИВНАПАД НА ЛЕСКОВАЦ („ЛЕСКОВАЧКИ МАНЕВАР“). ТАКО СУ СРПСКИ ВОЈНИЦИ 11. НОВЕМБРА 1915. ОСТВАРИЛИ ПОБЕДУ НА ЛЕВОЈ ОБАЛИ ПУСТЕ РЕКЕ ПРОТЕРАВШИ БУГАРСКЕ СНАГЕ КОЈЕ СУ СЕ ДАЛЕ У БЕКСТВО И СА ДЕСНЕ ОБАЛЕ ПУСТЕ РЕКЕ

У лето 1915. године Србија се нашла у изузетно тешкој ситуацији. Нападнута је са севера и запада од Аустроугарске и Немачке, и мучки, без објаве рата са истока од Бугарске. Српска војска од 420 000 војника распоређена на преко хиљаду километара фронта, после краћег отпора, била је принуђена на повлачење. Тако је почео тежак и неизвестан пут одступања који ће се завршити албанском голготом.

Са војском се кретао и краљ Петар I Карађорђевић. Он је своје повлачење почео из Тополе, у којој је провео највећи део 1915. године, ангажујући се на изградњи цркве, односно задужбине. Напустивши Тополу извесно време је провео у Крагујевцу, а потом у Нишу. Интересантно је напоменути да се у своме одступању, и он приближавао фронту. Очит пример за то је његов безуспешан покушај да из Ниша оде у Књажевац, који је у међувремену већ био заузет од Бугара, о чему сазнаје у путу, а затим у Врање, које је задесила иста судбина. Онемогућен да оде у Књажевац или Врање, одлази у Лесковац, а отуда у Рибарску бању, па преко Ћуприје и Јагодине до Багрдана. Из Багрдана се враћа до Ћуприје, а одатле преко Параћина одлази у Крушевац. Ту је видео масе уплашеног народа у бекству и војску у расулу, што је утицало на њега да напусти овај град и да се упути ка Прокупљу.

Према Прокупљу краљ је кренуо ујутро 6. новембра 1915. године, како је забележено у његовом Ратном дневнику и у књизи Драгољуба Живојиновића о њему. До Златара,(данас насеље општине Брус) и Штитара (данас насеље града Крушевца) аутомобил се пробијао кроз блато и народ, али одатле није могао даље. Морао је да чека волове да извуку аутомобил, ту је започела вожња на топовској кари која је остала овековечена као симбол краљевог пожртвовања и скромности. Тако је било све до Блаца, где су ушли у аутомобил који је у међувремену стигао.

У касним поподневним часовима, приспели су у Прокупље, уморни од тешког пута. У Прокупљу се сместио у кући трговца Милана Мишића Лешјанина. Исте вечери, посетио га је Војвода Степа Степановић, који се жалио да није имао хране за војску која се, иако преморена, храбро држала. Краљ и пратња задржали су се у Прокупљу седам дана. То је омогућило краљу да обилази поједине положаје и јединице, разговара са официрима, политичарима и народом.

Већ наредног јутра, 7. новембра, пошао је у Александрово (насеље данашње општине Мерошина) да обиђе своје исписнике (трећепозивце) из Тимочке дивизије, на положајима код Мрамора (насеље данашње градске општине Палилула). При повратку, срео је генерала Гојковића, чије су трупе, одлуком Врховне команде ушле у састав друге армије. Тада је сазнао и за садржај одговора руског цара Николаја II престолонаследнику његовом сину Александру, који је тражио помоћ. Цар је саветовао стрпљење и обећање да ће храна стићи у току наредних десет дана. На то је краљ Петар приметио: „Лако је њима говорити, али нама храна недостаје“.

Забележено је да војска и народ пљачкају све што нађу. Наредног дана, 8. новембра није напустио Прокупље. Вести о стању војске и приликама на фронту биле су све неповољније. У 9 часова, сазнао је да је пао Лесковац, а увече, у 18 часова, да је заузет Алексинац. Говорило се да је и Крушевац био у непријатељским рукама. Ни друге вести нису биле пријатне. Командант Тимочке дивизије, пуковник Воја Живковић, јављао је да његове трупе нису хтеле да се боре и да су напуштале ратиште, као и да је велики број топова пао у руке непријатељу. Трећа армија генерала Јуришића, због рђавих путева, није била у стању да се повлачи преко Јастребца.

Упркос томе, провејавала је и нада. Краљ се надао да ће војвода Степа Степановић, ојачан неким дивизијама, можда прихватити битку са нападачима. То није било сигурно, јер је краљ забележио и ове речи: „Степа десперира“. Од политичких вести сазнао је да је у Грчкој пала Венизелосова влада. До промене је дошло и у Енглеској где је Парламент одлучио да пружи помоћ Србији. Краљ је сматрао да је то било узалуд: „Сви касне као ватрогасци“, приметио је.

Краљ је настављао своје обиласке и разговоре, уверен да је то његова дужност. Ујутро, 9. новембра 1915. године, обишао је са војводом Степановићем, положај Широко поље, Лозиште, код Горњег Дреновца, села југоисточно од Житорађе. Стање није било боље од оног на другим ратиштима. У свом дневнику краљ је забележио: „На путу сретали смо развучене четице местимице. Који хоће и неће да иду на своје положаје. Горе је било команди пукова која се жаљаше да војници неће да се бију и после десет метака повлаче се.“

Забележено је да су претходног дана бугарске трупе заузеле Кара-Хасанове ливаде, које су војници Четрнаестог пука напустили након десетак испаљених метака. Пратио је војводине разговоре и наредбе официрима, али је све било узалуд. Ни сам војвода није више веровао у своју војску. „Војвода Степа очајава што их не може (Бугаре-прим. Драгољуб Живојиновић) напасти јер нема више поуздане војске“, забележио је краљ Петар.

По повратку у Прокупље, сазнао је за проглас војводе Путника упућен војсци, у коме је позива да настави да се бори. И наредног дана, 10. новембра, посетио је исте положаје где је обишао неколико пукова. Вести су биле рђаве: пали су Краљево, Крушевац, многи вагони, топови, хиљаде заробљеника, муницијска кола. Расуло је било на свим странама: пљачка, предаја, одбијање да се бори, порази. Србија је нестајала пред краљевим очима, како је навео у својој књизи Драгољуб Живојиновић.

Од историчара Предрага Павловића, некадашњег начелника катедре војне историје при Војној академији, који данас живи у Горњем Дреновцу сазнајемо детаље везане за кратак боравак краља у овом селу: „ Тада је краљ Петар приликом краћег задржавања у Горњем Дреновцу разговарао са мештанима села грејући се уз огњиште у кући Војиновића. Он је после разговора отишао преко Косанчића у Горње Бријање и одатле у цркву у том селу. Уз благослов наставио је кретање са својом свитом. Ту када је дошао и спустио се на леву обалу Пусте реке сазвао је команданте на челу са војводом Степом Степановићем. Укорио их је на њихово држање и дао задатак да се по сваку цену мора заузети објекат Добра глава и одбију бугарске снаге ка десној обали Пусте реке. Снаге Друге армије ојачане Моравском дивизијом другог позива и под његовом командом прешле су у напад“.

Раде Младеновић из Горњег Дреновца потомак угледне фамилије „Чубре“ о боравку краља Петра у овом селу каже: „С колена на колено, већ више од сто година преноси се прича о краљу Петру и баби Вени Ганић. Наиме, Вена је била упорна да приђе краљу који је дао знак својој пратњи да је пусте да му приђе. Она се тада обратила краљу: „Краљу, ви бегате, а куде ћемо ми?“ Краљ је смирено објаснио да војска не бежи већ се спрема за противнапад ка Лесковцу.

Историчар Јован В. Јовановић у Лесковачком збронику је забележио да је тачно у 6 часова и 30 минута 11. новембра почео жесток напад српских јединица на Бугаре. Под притиском српских јединица Бугари су почели да се повлаче. Када су дошли до реке, прелаз је био готово немогућ. Српска артиљерија, која је 10. новембра ћутала, отворила је жестоку ватру на бугарска артиљеријска гнезда. Сем тога, стала је гађати она два моста на Пустој реци код Стубле и Горњег Бријања. Онај мост код села Стубле био је разорен, па је остао само мост код Горњег Бријања, али и он је био непогодан, јер су око њега стално падале гранате срспке артиљерије.

Гоњени српском војском, Бугари су полетели у реку и многи су у њеној матици нашли смрт. Многи су пали под куршумима српске пешадије, а исто тако многи изгубили животе од убитачне ватре артиљерије. Разбијени на левој обали Пусте реке, Бугари се нису могли задржати ни на десној обали, већ су се дали у стравично бекство.

Битку у Пустој реци неки називају „Лесковачки маневар“, док јој други дају име „Наша победа код Лесковца“. Иначе, ова битка се одиграла у региону Лесковачке котлине, далеко од Лесковца на око 30км, на северозападу. Битка код Лесковца се десила три дана пре овога и представљала је за нашу војску један мучан пораз са растројавајућим дејствима на српске јединице.

Краљ Петар је напустио Прокупље ујутро 13. новембра и кренуо према Куршумлији, данашњој општини Топличког округа. Исте вечери, немачке трупе ушле су у Прокупље. Краљ се задржао један дан у Куршумлији, одакле је на захтев генерала Јуришића продужио пут Приштине, где је стигао 15. новембра, у раним поподневним часовима.

Љубиша МИЛОШЕВИЋ, новинар и публициста

(Део текста објављен у “Слову југа”, број 17, март 2019.)