Битка за караулу Кошаре, сада већ култни догађај током рата 1999. године, постала је симбол пожртвованости и истрајности наших војника који су, иако бројчано и технички подређени удруженим снагама ОВК, Албанске армије, НАТО снага и разних плаћеника, одбранили југословенско-албанску границу. Прва асоцијација на те ратне дане на обронцима Проклетија, у рејону карауле Кошаре, су готово голобради младићи, војници-граничари из 53.граничног батаљона, старости од 18 до 22 године, који су били прва линија одбране у покушају непријатељске војске да, на тај крвави Велики петак 9.априла, изврши копнену инвазију на СР Југославију. У том покушају нису успели. Свега преко стотинак младића ВЈ, спрам 1 500 непријатељских војника уз разарајуће, непрестано бомбардовање из ваздуха, бранило је државну границу до доласка појачања два дана касније.
Караула Кошаре иначе, направљена је на месту крајње неповољном за борбу, али одличном за показивање супериорности тадашње СФРЈ, јер се одлично види из Албаније, што је и била намера њених градитеља. Управо из тог разлога наша војска је одступила са те позиције и утврдила положај неколико стотина метара даље, на стратешки много повољнијем месту и ту остала до краја рата, чврсто држећи линију одбране, која ни у једном тренутку није била пробијена. Тако да иако је ОВК заузела објекат карауле, није остварила свој основни циљ, да пробије нашу одбрану и дубље продре на Косово и Метохију, упркос томе што је на врхунцу борби Војска Југославије имала између 1.200 и 1.500 војника, а агресор пет до шест хиљада људи, уз свакодневну подршку НАТО авиона. Сазнање наших војника да уколико падне линија фронта у рејону карауле Кошаре, крећу много озбиљнији сукоби са ОВК и НАТО, са неизвесним крајем, држала је морал на високом нивоу све време. Наша војска је често ишла у нападе по леденој киши, мразу, магли и снегу и бранила сваки положај.
Рат је једног од актера одбране Кошара затекао на редовном служењу војног рока у 125. моторизованој бригади, којом је командовао пуковник (сада генерал) Живановић, у лаком артиљеријско-ракетном дивизону, као пуниоца на праги-противавионском топу. Срђан Веселиновић из Ниша тада војник на редовном служењу војног рока, на Кошарама је био у више наврата, укупно око месец дана, и то у време када су се на овом положају водиле најкрвавије борбе. Његова 125.моторизована бригада на Кошаре стиже као појачање 53. граничном батаљну. Са свега 23 године био је један од најстаријих војника. Из рата се на срећу вратио неповређен иако је током тих ратних дешавања једном приликом завршио у противничком рову, прошао кроз минско поље, учествовао у бици која је трајала чак 14 часова и како каже једне ноћи са групом сабораца плакао, не због борби и сталног мириса смрти који је тих дана непрекидно лебдео у ваздуху, него због готово сибирске хладноће на обронцима Проклетија и то у сред маја месеца. –Када смо ми из 125. моторизоване бригаде, као и 63.падобранска и 72. специјална бригада, стигли у рејон карауле Кошаре затекли смо сцене као из СФ филмова-букванло спржену земљу. Све је било уништено сталним ударима вишецевних ракетних бацача и бомбардовањем НАТО агресора. Утврдили смо положај, а наши инжењерци су минирали један део те одбрамбене линије, започиње своје подсећање на те ратне дане Веселиновић.
И данас су упечатљиве слике погинулих, као и рањених. – У првом налету априла месеца, док нисмо утврдили положај било је много погинулих. Касније се број жртва смањивао, а последњих дана борби нисмо имали жртава. Рањених је, с друге стране, нажалост, било много. Из мог вода, на срећу нико није био рањен, а из чете, којом је на Кошарама командовао поручник Кузмановић, је било повређених војника, али преживели су. Без обзира на бројчану и техничку супериорност противничке стране, ни у једном тренутку нисмо имали дилему, знали смо да морамо границу бранити до краја. Управо у том време почела је међу војницима да се преноси оно чувено :“Нема назад, назад је Србија“. Касније смо чули да је, та сада већ култна реченица, потекла од генерала Делића.
Из тих ратних дана заувек му је, каже остало у сећању као да се јуче десило, неколико догађаја. –Не може се заборавити битка током тог маја месеца која је трајала 14 сати непрекидно. Исто тако и данас када се сретнемо, ми браниоци Кошара, редовно се подсетимо, како ми то кажемо „оног јутра“. Тог јутра смрзли смо се до коске. И сада осећам тај ветар који пробија све. Било је толико хладно да смо плакали од хладноће, а не због свега другог што нас је задесило. Да не помињем да се много пута спавало на отвореном, прича даље наш саговорник. –Такође, једном приликом када смо ја и још један војник после паклене седмице на Кошарама сишли до друге линије да затражимо смену, затекли смо команданта с пуном кутијом палачинки. “Нема смене, али ево палачинки. И издржите!”, биле су његове речи. И издржали смо.
Поред свих ратних недаћа нико од војника који су тих дана бранили рејон карауле Кошаре не може, а да се и данас не стресе због готово сибирских временских услова, што је отежавало ионако тешко стање. – Ономе ко то није осетио тешко да може да се објасни да смо у овом периоду године промрзи и да смо трајно навукли реуму. На Кошаре смо кренули у мајцама и наочарима за сунце. Тамо смо обукли комплетну зимску униформу. На себе смо од одеће ставили све што смо могли и нашли. Тако да ми је потпуно јасно зашто је та планина добила име Проклетије. Магле има сваке вечери и траје до зоре, а ветар је несносан на тих око 2 200 метара надморске висине.
А тамо где магла није обична магла, киша није обична киша, а ветар није обичан ветар, није било тешко само једно. Није било тешко изгубити се, тим пре јер су се ровови противничких страна налазили врло близу, те нису били ретки случајеви да су војници једне стране завршавали у рововима оне друге стране. То се догодилио и нашем саговорнику. –Средином маја, када смо опет дошли да заузмемо положај и заменимо предходну смену, ја сам по наређењу кренуо ка својој позицији у рову. Међутим, под таквим временским условима, то није било ни мало лако. У том трагању почео сам да силазим низбрдо и коначно угледао ровове. Међутим, нигдне мојих сабораца. То ме је збунило, те сам се окренуо и угледао моје другове који су ми успаничено махали и позивали ме да све вратим. Збуњено сам се окренуо и вратио назад, да бих, онога што сам урадио, постао свестан тек када су ме упитали да ли сам ја уопште свестан да сам, не само завршио у непријатељском рову, већ и прошао кроз минско поље, а да ми ни длака с главе није фалила. Имао сам невероватну срећу. Али морало је тако, јер су наши и њихови ровови били врло често на минималним удаљеностима. Буквално смо се све време гледали са мале раздаљине, јер да бисмо одржавали линију одбране морали смо да им се приближимо, а и они су у покушајима да ту линију пробили морали да нам буду близу, истиче Веселиновић.
Још једна ратна прича која се и даје препричава је досетка једног резервисте у покушају да доскочи противничкој страни, с обзиром на сталне покушаје да се прислушкују радио везе. – Наравно да ми је та легендарна прича позната, мада се није одиграла у мојој групи. Наиме, наша војска је ангажовала двојицу војника Ромске националности, који су комуницирали на свом матерњем језику наводећи наше рекате. Друга страна никако није могла да разуме о ком језику је реч, тако да је неко време наша комуникација била заштићена. Иначе, мени као исторучару познате су сличне приче. Наиме, на ту идеју се дошло на основу сличног догађаја из ИИ светског рата, када су Американци комуницирали на језику Апача, а слична прича забележена је и у Израелско-арапском рату, када су два израелска војника, комуницирала на српком језику, јер су вукли корене из нашег краја.
Припадници125.моторизоване бригаде одликовани су указом тадашњег председника државе Орденом народног хероја за јуначка дела у одбрани земље. – И то нажалост само формално. Нисмо добили орден, чан ни повељу, па ни захвалницу. Албанска споменица мог прадеде стоји на зиду наше куће и њоме се поносимо, зато бих волео да на том зиду стоји и моје одликовање, како би се моја деца и једног дана и њихова деца, на исти начин поносила мојим доприносом у одбрани земље.
Међутим, иако се херојима са Кошара данас одаје почаст, они нису у држави и друштву добили третман који заслужују. И не само они, него ветерани последњег рата уопште. Многи од њих живе у беди и немају посао без обзира на допринос који су дали у одбрани земље. –Сматрам да се ова држава никада није на прави начин одужила људима који су је бранили и вероватно никада неће. И ја сам морао да се обратим самом врху државе, када сам тражио посао, јер сам годинама био на бироу, са троје деце, са звањем магистра и Орденом народног хероја. Такође, наша држава једина у региону није регулисала статус својих ветерана из последњег рата, а једина смо војска која је била непоражена. Да није било те војске, не само у овом последњем рату, него у многима пре њега, не би било ове државе. Али, знате да се обично каже да се људи сете Бога и војника само у случају рата. Без обзира на то и данас сигурно не бих одбио да браним ову земљу, мада се искрено надам да се то неће десити више никад и да моја деца неће морати да пролазе кроз оно кроз шта је пролазио њихов отац. Тим пре јер сам ја четврта генерација из моје породице која је узимала пушку у руке. Мој стриц је био ратник, мој деда који је убијен 1943. године од стране Бугара, такође, мој прадеда је био Солунац и носилац је Албанске споменице коју су потписали Штурм лично, као и краљ Александар Карађорђевић, а чукундеда ми је страдао у Топличком устанку.
Данас, као историчар Веселиновић каже да се никако не може сложити са појединим тумачењима ових догађаја, који српску јавност опет оптужују за развијање косовног мита.- Чињеница је да ОВК, Албанска армија, НАТО, као и многобројни плаћеници међу којима је било и муџахедина нису успели у покушају пробоја наше линије одбране, уласка у Јуник, затим у Метохију, неке верзије познатог Дана Д. Копнене инвазије на Србију није било, јер је наша војска то спречила. Тако да ако се победа мери ратним успесима, Шиптари у тој намери нису успели и победе, коју они као славе сваког 9.априла на Кошарама, нема.
Из те перспективе гледа и на најаве да ће се генерали Диковић, Стојановић и Делић наћи пред косовским судовима због командовања нашим снагама на Косову 1999. године. –То је класични чин освете због тога што их је српка, а не југословенска војска, будимо реални на Кошарама, Паштрику и другим битним позицијама обрукала, иако је била технички и бројчано подређена. Такође, са самог војног врха постојала је строга наредба да не сме бити цивилних жртава, никаквих зверстава, паљења и слично, тако да су те идеје о оптужбама за ратне злочине потпуно неосноване, закључује Веселиновић.
Због свега тога је караула Кошаре постала симбол пожртвованости наше војске и тај статус задржала до данас, тим пре јер је према званичним подацима 108 војника СР Југославије управо на том месту дало живот за одбрану земље и народа и то 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста и 24 добровољца. Битка за Кошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије на основу Кумановског споразума повукла са Кошара и целог Косова, иако није била поражена.
Текст: Ј.Козомара
Насловна фотографија-приватна архива- 125.мтбр. у Јунику после смене са Кошара, Срђан Веселиновић први с десна