У време када српски рукомет и није баш светла тачка српског спорта, неке боље дане најављују млади и перспективни рукометаши којих је из године у годину све више. Један од њих је и Дарко Стошић, повремени репрезентативац Србије у пионирској селекцији до 17 година.
Дарко Стошић је момак рођен 18.07.2000. у Прокупљу. Са породицом живи у селу Горња Расовача у општини Мерошина надомак Прокупља. Рукометом се бави од 2011. када се је, како он каже, заљубио у њега.
–Рукомет сам почео да тренирам са 11. година, чак се сећам и датума, био је 9. Октобар 2011. На тренинг сам отишао на препоруку професора физичког Бојана Проловића тадашњег рукометаша Топличанина. И већ тада сам се заљубио у рукомет.
На нашу шалу, да ако хоћеш бити голман не смеш бити нормалан, Дарко се нашалио и објаснио како је он стао међу стативе.
–Морам да се сложим са том чињеницом, хаха, шалим се. Ја сам заправо почео као пивотмен, одиграо једну утакмицу, и нисам се баш прославио. А онда када је зафалио голман ја сам се добровољно јавио, јер сам одувек гајио симпатије према тој позицији. И ето, од тада сам чувар мреже. – каже Стошић.
Рукометни клуб Топличанин тренутно се такмичи у Супер ”Б” лиги, а Дарко је са 17 година први голман, он каже да то носи огромну одговорност и објашњава како се он носи са тим.
–Искрен да будем, бити са 17 година голман једне озбиљне екипе каква је Топличанин није ни мало лако. Стати на црту тако млад много искуснијим играчим од себе је за мене једно ново искуство. – каже Дарко, и напомиње да му много посао олакшавају квалитетни одбрамбени играчи попут Љубе Јанићијевића, Ивана Митровића и Илије Цветковића
– Колико ми то олакшава посао, толико ми је и тешко, јер за сваки примљен гол сматрам себе одговорним. Када до тога дође јако је битно да се не падне, а поготову ако сте млад играч, тако да с те стране имам огромну подршку тренера и саиграча.
Током своје рукометне каријере до сада, сарађивао је са неколицином тренера, неке је издвојио и објаснио какав су утицај они имали на његово играчко сазревање.
– За моје играчко сазревање заслужни су тренери. Пре свега, Радојица Ћетковић који ме је открио. А затим и Љубиша Милосављевић који био голман и велики део свог знања пренео на мене, такође дугујем доста и Милану Страхинићу са којим сам постигао највеће успехе до сада, и који је заслужан за моју менталну и физичку спрему. Као и тренер прве екипе Мирослав Ђорђевић који ми је указао огромно поверење.
Као преломни тренутак у досадашњој каријери издваја позив за пионирску репрезентацију Србије, односно, селекција дечака рођених 2000. и млађи.
– Искрен да будем када сам на списку репрезентативаца угледао своје име помислио сам да је грешка, па сам списак исчитавао више пута. Када сам схватио да је списак тачан, осећај у том тренутку који ме је обузео могу поредити са највећом срећом. Онда схватите да сте можда најбољи у нечему, и то вам да подстицај да и даље радите напорно.
Као најлешу ствар која му се десила издвојио је доделу признања најбољем голману државног првенства. И гол његовог рођеног брата Ђорђа у утакмици за 5. место против екипе Лавова из Бачке Паланке.
– У 58. минуту, при резултату 20:19 за нас, наш најбољи играч Момчиловић бива искључен, и судија свира седмерац. На савет тренера излазим на четири метара од гола, и браним пенал, међутим лопта се одбија противнику у руке, ја стојим он шутира и опет браним. У тренутку када сам лопту имао у рукама видим свог брата Ђорђа на половини противника бацам му контру а он постиже победоносни гол. А затим додела признања, када је спикер прочитао моје име нисам могао да верујем. Помислио сам у себи, за ово се живи.
Поред спорта Дарко је и успешан ученик, а како нам открива за све је потребна добра организација. Зато он ноћу учи, дању тренира. Највећа подршка ван терена му је породица, а на самом терену његов старији брат, Ђорђе.
Ђоле и ја се одлично разумемо, и саветујемо један другог током меча, када он треба да изведе пенал пита ме где би било најбоље да шутнем, а он мене саветује око шутева бекова ”пуцача”. – јасан је Дарко.
Каже да поред рукомета воли певање и да често учествује у музичким активностима у школи, и наглашава да кад не би био рукометаш сигурно би био певач. А на питање шта је његов животни мотив Дарко нам је кратко одговорио:
Нема предаје! Никада, ни под каквим околностима. – завршава Дарко.