Бранко Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био најзначајнији песник српског романтизма. У спомен на песничку заоставштину Б. Радичевића сваке јесени на Стражилову, у С. Карловцима и Новом Саду одржава се манифестација Бранково коло.
Радичевић је рођен у Броду на Сави 28. марта 1824. године у породици Тодора (Божидара) и Руже Радичевић, кћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име Алекса. Крштен је сутрадан од стране кума Јанка Божића, грађанина бродског. Бранко по оцу води порекло (из Новог Сада) старином из старе српске Зете, па се породица због турског насиља селила преко Котора и Будве, у Славонију. Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће променити у Бранко. Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог „Виљема Тела“. Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота. Његово порекло је било предмет спорова, а по једном предању преци су му из Зете. Голуб (новине) су такођер о томе писале.
Породица му се 1830. године преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске (1830—1832) и немачке (1832—1835) основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија „Ђачки растанак“, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године. У Темишвару му је преминуо брат Стеван.
Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.
Бранко Радичевић је био следбеник идеја Вука Караџића. Своју збирку под називом „Песме“ написао је на народном језику. Бранко Радичевић је писао љубавне и родољубиве песме. Када се разболео, почео је да пише тужне песме (елегија).
Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Његошев „Горски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.
Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.
У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.
Радичевић је преминуо 1. јула 1853. године у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Имао је 29 година, а сахрањен је бечком гробљу Св. Марка. Постхумно збирку песама је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча на Стражилово.
По њему се зову тргови у Сремским Карловцима и Земуну.
Бранкова дела
Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија’ умрети“ или Ђачки растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.
Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. . Елегија „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.
Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и местимично на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.
Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну песму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.
Љубавни јади Бранка Радичевића
Путања Бранковог живота, на први поглед, нимало не одудара од живота свих осталих људи. Нормалност, једноставна животна историја, ипак крије неку судбинску зачкољицу. Једна мање позната ствар тиче се Бранковог имена, које је уметничко, а оно право име, које добија по рођењу, било је Алексије.
Бранков живот има два места боравка – у Карловцима и у Бечу. Две путање и само један крај. Пре времена постаје школарац, који рано остаје без мајке, завршио је Карловачку гимназију и по завршетку опростио се с тим “местом драгим” и ту су корени песме “Ђачки растанак”. Младића, по имену Бранко Радичевић дочекао је Беч, у коме уписује право, које је успео да приведе крају, али га никада није завршио.
Дечачки дани остају у Карловцима, а Бранков живот у Бечу, у коме је војевао животне битке, учио, побратимио се и потајно волео ћерку једног српског великана. Из прикрајка своје очи веома често „тровао‟ је њеном лепотом, звала се Мина и била је седмо дете Вука Стефановића – Караџића. Важила је за праву заводницу, са много удварача, изузетно талентована за музику, сликарство и књижевност, била је окружена пажњом и тежњом да се што квалитетније образује. На бечким баловима била је оличење српске традиције у народној ношњи, играла је народна кола, држећи своје главне адуте чврсто у рукама, док су за њом уздисали задивљени њеном личношћу, ставом, харизмом, образовањем.
Познаваоци и истраживачи књижевне историје говоре о симпатијама између Бранка и Мине, изостављајући могућност да је симпатије гајио само Бранко. Минин идеализовани портрет Бранка говори више од сваке речи, шапуће љубав која никада није пустила своја крила. Бранко је тада био само сиромашни студент у Бечу, а Мина богата кћи, коју су многи описивали као идеалну сапутницу Бранка Радичевића.
Мина је била његова друга половина са којом га живот никада није спојио. Бранко Радичевић, по описима, био је склон враголанству. Пратио га је глас да “жене диже у звезде или обара на траву”, док се чудна љубавна прича спреда око његовог имена. Наиме, постоје индиције да није само Вукова ћерка Мина била поље по коме је Бранко просипао нежност, симпатије и скривене жеље, већ се и поглед њене мајке обарао пред његовим ликом.
Околности у Бранковом животу мењају правац оног тренутка када сазнаје да болује од тешке и неизлечиве туберкулозе, неспреман да се помири са сигурном смрћу, која ће га брзо повући за руку и одвести са собом, престаје да учи готово завршена права и уписује медицину, у нади да ће сам себи пронаћи лек и излечити се. Дан за даном, болест је откидала по парче од оног Бранка који је био радостан, пун жеља и амбиција, а он је одбијао до последњег трена да оде у болницу. Једног дана на наговор Вука Караџића пристаје да га сместе у бечку болничку постељу. Свакодневно су му у посету долазили пријатељи и сам Вук, али и његова супруга, која је са посебном пажњом неговала Бранка. Последњи дан Бранковог живота провела је са њим.
Био је насмејан, расположен за разговор, дуго је седела поред његове постеље држећи га за руке и оног тренутка када се упутила ка вратима да остави Бранка да одмори, окренула се да га још једном погледа, а његово лице полако је отимала смрт. Осмехнуо јој се захвално, док је притрчавала кревету са криком на уснама његово срце откуцало је своје последње секунде.
Остао је жедан живота, несташлука, страсти о којој је писао. Постао је познат песник за живота, који у 29 години умире у беди.
Вечност је призивао, а у част своје љубави девојку коју је волео ставио је у стихове:
Певам дању, певам ноћу,
Певам, селе, што год оћу:
И што оћу, оно могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.
Извор; Википедија, Scribd
Фото; Википедија