Видовдан је непокретни верски празник кога празнују Српска православна црква (15. јуна по јулијанском календару, 28. јун по грегоријанском) и један је од највећих српских празника.
Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371—1389) и тзв. пропаст Српског царства, па се тог дана, поред светог Амоса, од почетка 20. века слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.
Празник је посвећен Цару Лазару, једном од српских великана који су владали српским царством након смрти Душана Силног.
Накн смрти цара Уроша, патријарх Јефрем је тадашњег кнеза Лазара, крунисао за српског цара. Лазар је слао изасланство у Цариград са монахом Исаијом и молио се да се скине анатема са српског народа. Наон погибије 28. јуна на Косову, српска војска изгубила је битку од тадашње турске силе, након чега је турски цар Мурат посекао светог мученика Лазара. Његово тело пренето је и сахрањено у манастиру Раваница код Ћуприје.
Када је почела сеоба Срба, народ је његове свете мошти склонио и преселио у манастир Раваницу на Фрушкој гори. За време Другог светског рата, 1942. године, његово тело пренето је у Београд, где је почивао све до 1988. године када је пренет у манастир Грачаницу на Косову. Одатле је 1989. године, пренето у Лазареву задужбину манастира Раваницу, надомак Ћуприје, где и данас почива.
Саградио је многе цркве и манастире. Најпознатији су Раваница и Лазарица. Такође, обновио је и манастире Хиландар и Горњак, а био је и ктитор руског манастира Пантелејмона.
На српским православним иконама свети великомученик Лазар представљен је у царском византијском орнату, без круне, са крстом у десној руци и својом одсеченом главом у левој, као симбол мученичке смрти.
Видовдан представља Дан жалости, па је српски народ задржао обичај да се на тај дан не игра и не пева, те да се зауставе сви велики послови. За Видовдан се у црквама обављају помени за све пострадале у ратовима. Видовдан је државни празник у Републици Србији. Обележава се радно, а у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару на Газиместану и представља сећање на погинуле у свим ратовима.
Према предању цркве, уочи боја на Косову кнезу Лазару се јавио анђео Господњи, а његове речи забележио је народни песник: „Којем ћеш се привољети царству дал’ земаљском или небескоме?“
На месту битке на Газиместану, као ендемска врста постоји црвени косовски божур. Према народном веровању, у поноћ уочи Видовдана, реке постану црвене и потеку узводно.
О пореклу народног назива за овај празник постоји више верзија, али ниједна није доказана односно потврђена. По једној је овај празник наставак слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог. По другој интерпретацији су поштовање светог Вида (лат. Sanctus Vitus) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву. То тумачење се може лако побити када се узме у обзир да је овај празник познат и код Бугара иако Бугарска никада није била под утицајем Римокатоличке цркве, такође не треба св. Вида искључиво доводити у везу са римокатоличанством, јер је он ранохришћански светац, који се поштовао још пре поделе хришћана на православце и католике. Међутим треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виту, што упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом св. Витуса (т. ј. код западних Словена култом св. Вита, а код јужних Словена култом св. Вида). Код Срба и Бугара који иако признају св. Вида, као ранохришћанског свеца, овај дан се поштује више као народни празник Видовдан.
Можда је најближе истини то што је код Тројанаца Вид био део изворног Светог Тројства. Тројство се састојало од: Створитеља, Одржитеља и Уништитеља живота. Они су три функције Бога, Његови појавни облици, па су стога сматрани Његовим неодвојивим деловима. И док су Одржитељ и Уништитељ живота деловали само у тренутку стварања, односно уништења, дотле је Одржитељ био уз човека све време његовог постојања. Због тога је Он био највише слављен у народу. Веровало се да сваки грех, макар и најмањи, води човека у сигурну смрт. Зато је Одржитељ живота био увек уз човека, како би видео сваки његов грех и како би му одмах опраштао. Једино тако човек успева да опстане у животу. Пошто је видео све, Орджитељ је радо зван и Видом. Он је такође, да би испунио своју функцију одржања живота, лечио (видао) човека и давао му неопходна знања (увиде). Он није био “свети”, јер је био више од Свеца. Крст са 4 знака “С”, који је и данас део српског грба је управо симбол Вида. Јер знакови “С” гледају на све четири стране света – симболизујући тако Вида који гледа свуд и види све. Знакови “С” су унутар крста, а крст је одувек био симбол светлости Божје – Илијине. (Име Ил – Илија је иначе најстарије име за Бога. Од Ила(Илија) долази и име јеврејског врховног Бога Ели, односно муслиманског Илах – Алах.) Крст са 4 “С” нам дакле открива истину да је Вид део Бога Илије. Због тога је Вид Имануил, јер је Он иман-у-Илији. То што се Видовдан слави и данас код Срба и Бугара није ништа необично, јер су у они остатци северног дела старог тројанског царсва. Кроз историју су били познати и као Трибали – Тројични Бели, или као Трачани. Трачани је погрешан назив, јер су Римљани територију централног Балкана звали Тракија не по Трачанима, већ по Трајанима, односно Тројанима.
Видовдан је непокретни празник који Римокатоличка црква обележава 15. јуна и посвећен је св. Виду (лат. Sanctus Vitus, у преводу са латинског свети Витус, т. ј. свети Вид), а сам култ св. Вида је био врло јак на Јадранском приморју. И данас на Јадранском приморју постоје топоними и храмови који носе име св. Вида, а св. Вид је и заштитник града Ријеке (итал. Fiume, у преводу са италијанског река(на ијекавском говору ријека)) која Видовдан (15. јун) обележава као дан града (потребно је скренути пажњу да званичан датум Видовдана није 28. јун, већ 15. јун, само што тај 15. јун због разлике у календару пада на 28. грегоријански јун, као што и Српска Нова Година чији је званичан датум 1. јануар пада на 14. јануар, јер се СПЦ придржава јулијанског, а не грегоријанског календара).
Извор; Википедија