Пуковац је подигнут у алувијалној равни коју је после повлачења Лесковачког мора на север, измоделирала Јужна Морава. Пуста река је у ту раван усекла своје корито када се Морава почела смањивати и под притиском својих левих притока Ветернице, Јабланице и Пусте реке, пробијати све више уз дилувијалну терасу, која и сада чини њену источну или десну обалу. Као и у случају многих других села у овој области, нарочито оних на левој обали Јабланице, има се привидан утисак да Пуковац лежи у алувијалној равници Пусте реке.
Водена маса ове реке, иако је у далекој прошлости била много већа, није сопственом снагом могла однети најнижу дилувијалну терасу Котлине, која је запажена у долини Мораве од Грделичке клисуре до изнад Лесковца. Због тога је Јован Јовановић, аутор текста о Пуковцу (Лесковачки зборник, 1979.) сматрао Пуковац моравским а не пусторечким селом, као што нису јабланичка села Винарце, Залужња, Прибој, Живково (Дупљане) и Печењевце, иако се сва ова села налазе на левој обали Јабланице, а Печењевце и на десној исте реке.
Друга карактеристика овог села је то што је оно највеће сеоско насеље у области Лесковачко поље и Бабичка гора, а такође и у целом Добричу. Према упоредном прегледу броја становника у периоду од 1948. до 2011.године Пуковац је константно бележио пораст становништва од 1948 (3404) до 1991.године (4215). У наредној деценији промена становништва је -0,57 годишње, а у претходној деценији (2002-2011) -0,26 годишње. Према последњој информацији Републичког геодетског завода за насеље Пуковац број становника износи 3864 (2011. година), што је 0,05% од укупне популације Србије. Кад би се популација мењала као за последњи период 2002 – 2011 (-0,26% годишње), број становника за насеље Пуковац у 2018.години би био 3794.
Као и сва села у долини Мораве и Пуковац има тип збијеног насеља, целог на једном месту, јер је пространо поље које га окружује дало могућност ширења села у свим правцима без неког осетног умањења земљишног фонда нужног за обделавање и живот како самог Пуковца, тако исто и суседних му села.
Врло је тешко рећи по чему је Пуковац добио име. Многи су покушали да дођу до сазнања, али никоме није пошло за руком. Такво стање, навело је Томислава С. Китановића аутора монографије о Пуковцу (Библиотека „ Хронике села“ 2012) да обиђе најстарије мештане и да на основу њихових казивања закључи да о имену Пуковца постоје две легенде.
По првој легенди Пуковац је добио име по честој пуцњави из пушака. Наиме, често се пуцало на Турке, али је било пуцњаве и међу мештанима. Због тога су Турци ово место назвали Пушковац (место где се стално пуца из пушака). Временом је из назива изостављено слово ш, па је нови назив постао Пуковац. По другој, Пуковац је добио назив на следећи начин. Пролазећи путем, Турчин је угледао стадо оваца. Пришао је чобанину и рекао му да угоји најбољег овна и да ће по њега доћи за неколико дана. Кад је прошло време, Турчин је свратио у село да узме овна. Ушао је у двориште и пролазећи поред стадa оваца примети да нема овна. Сав бесан Турчин упита чобанина: „Где је овац (ован)“? На то питање чобанин је одговорио: „Честити господару, од превелике хране јуче пуко овац“. Необављеног посла Турчин се вратио кући, образлажући укућанима да гозбе неће бити, јер је пуко овац. Од тада место доби назив Пуковац. Казивач ове легенде је Стојан М. Китановић.
Прво насеље (прва локација Пуковца) лежало је на левој обали Јужне Мораве, конкретније на данашњем простору потеса званом „Карабница“. Име простора очувано је до данашњих дана, а име је добило по карабљи, свирали која је прављена од врбових грана. Са падом Србије под турску власт почиње и насељавање арбанашког, односно турског становништва на овим просторима. Насељавање арбанашког становништва на простору атара Пуковца ишло је доста споро. Да је тако било, говори нам и податак из 1878. године о постојању 9 арбанашких кућа. То насеље било је на данашњем простору званом Џамириште. Насеље је имало џамију која је срушена око 1910. године. Да је ту некада лежало насеље, доказују нам многи остаци од цигала и ћерамида. Посебно су видљиви трагови порушене џамије.
У својој књизи о Пуковцу Томислав С. Китановић даље наводи да се крај у коме се налази Пуковац помиње још у давна времена. Из најстаријих докумената види се да је ово некада био погранични крај Немањине удеоне кнежевине у коју су првобитно улазиле само Ибар, Расина, Топлица и крај звани Река. За крај звани Река историчари нису у потпуности сагласни, али ван сваке сумње, овде треба разумети данашњи Пусторечки крај, јер га и св. Сава у биографији свога оца Стевана Немање помиње у следећем реду: Дубочица, Река, Ушка (крај око Нишаве), Поморавље, Загрлат (крај око Ђуниса) итд. а осим тога и по томе што је Манојло Комнен 1159. године придодао Немањиној кнежевини Дубочицу, крај суседан Топлици и Пустој реци. Обзиром да се Пуста река налази баш између Топлице и Дубочице то је сасвим природно, да се Немањина прва удеона кнежевина граничила са Дубочицом и пре 1159. године, јер се никако не би могли разумети, како му је Манојло Комнен могао припојити Дубочицу, ако Пуста Река није улазила у његову прву кнежевину.
Иначе, Пуковац потиче још из турског времена. Прве и најверодостојније податке даје нам попис из 1444-45. Године, који је извршен у време владавине Мехмеда II и то на лицу места, те су подаци веродостојнији и тачни. Из података се види да је Пуковац имао 77 домова, једну удовицу и плаћао приход од 5280 акчи. Насеље је припадало Јакуб бегу, брату покојног Синан бега Мирмирана. Да је посед припадао Јакуб бегу, види се из документа који се чува у Пловдиву, а потиче из треће декаде рамазана године 857. односно (25. септембра до 4. октобра 1453. године).
Као што је и др Јован Ћирић приметио, Пуковац спада у веома стара српска насеља засељена најкасније у доба српске средњовековне државе. Када је кћер деспота Ђурaђа Бранковића отишла у харем Мурата II 1433.године, она је као своје миразно добро однела султану област Топлице и Дубичице.
Пуковачки атар заузима површину од 1775 хектара. Из података Републичке геодетске управе види се да плодне њиве и вртови захватају простор од 1433, воћњаци 53, виногради 73, ливаде 16, пашњаци 4, шуме 12 и неплодно земљиште 184 хектара. Међутим, аутор књиге о Пуковцу Т. С. Китановић наводи да је право стање у погледу винограда, ливада и неплодног земљишта сасвим другојачије. Наиме, поменута површина под виноградима је напуштена, тако даје у 2007.години подовомкултуром било око 2 хектара. Исто тако и површина под ливадама смањена је на 5-6 хектара, јер је после комасације, потес „Големе ливаде“, претворен у ораничне површине. Насупрот поменутим површинама површина неплодог земљишта је увећана јер је Јужна Морава путем ерозије однела још на десетине хектара плодног земљишта.
Атар Пуковца има своје званичне називе, али се код мештана јављају и ближи називи за поједина места. Земља носиовеназиве: „Ђерен“– њиве (Термин „ђерен“ означава у народном говору земљу слабијег квалитета); „Арљевци“; „Бучало“ – њиве; „Рибар“ – њиве. Локалитет је према Драшковцу. Име је добио по томе, што је у прошлости на овом месту постојало мало језеро са рибом. „Селиште“ – баште. Код копања бунара на овом локалитету сељаци су наилазили на делове керамичког посуђа: ибрици и др. Трајко Илић из Пуковца, овде је нашао огњиште. „Стари друм“ у правцу села Дреновца – њиве; „Старо село“ – њиве. Овај локалитет се налази код петље на аутопуту. Код орања људи налазе одломке од црепа, цигле и малтера. Преко овог локалитета је ишао „ царски пут“, то јест Мидхат-пашин друм. „Цер“ премаДрашковцу – њиве; Нови дел“ – њиве (била утрина па подељена); „Чесма“ – њиве и виногради; „Кућни дулуми“ – њиве (била утрина па подељена на куће). „Корија“ близу аутопута – храстови; „Лисичји поток“ – њиве; „Пореске главе“ – њиве (некадашња утрина дељена на пореске главе).
Овај локалитет се зове још и „Зеленике“. Локалитет је добио ово име по зимзленом дрвећу, које је сада искрчено. Овде су Пуковчани чували овце. Показивању Трајка Илића, тада старог 90 година (1978. године), који памти ово дрвеће, плодове са овог дрвећа су јеле козе али не и људи. По некима расло је до једног и по метра, а по другима било је доста високо. Имало је шарено стабло, а лист гладак. Бодље није имало. Данас долиницом, која кроз овај локалитет вијуга, има доста зеленила, вероватно од влаге, али нигде нема тог дрвећа на које су ми указивали Трајко Илић и други Пуковчани. Вредно би било знати да ли, којим случајем, на овом месту није расло оно зелениче које се очувало на падинама Острозуба на локалитету „Зеленичје“, које је наш славни биолог Јосиф Панчић 1886.године открио? Потврдан одговор би имао вишеструки значај за науку. Локалитет „Зелениче“ постоји и у Пољаници у атару села Рождаце, како је истраживача Јована Јовановића информисала Звездана Павловић – Стаменковић, али са објашњењем, које нема везе са малоазијском биљком зелениче.
Пуста река за овај крај и Пуковац одиграла је велику улогу, која се огледала првенствено у експлоатацији песка и шљунка, напајању стоке, наводњавању, подизању воденица ради мељавине житарица, одржавању хигијене (прање рубља и купање), потапању конопља и риболову. Експлоатација песка и шљунка обављала се на локацији Мичкиног вира и јужно од Тотине воденице. Материјал је коришћен за насипање улица, дворишта и око градње кућа и помоћних зграда. Напајање стоке (овце, говеда, свиње) вршило се два пута дневно и то пре подне и увече, односно у време када су сточари враћали стада са паше. Због тога су стаје за стоку (код мештана познате под називом „трле“, односно егреци), грађене поред саме реке. Наводњавање се обавјало путем чекрка. Најчешће су наводњаване баште које су биле у непосредној близини реке.
Подизању воденица ради мељавине житарица аутор књиге о Пуковцу Т. С. Китановић посвећује посебну пажњу. Он наводи да је због величине села а и околних места на Пустој реци постојало пет воденица и то: На подручју потеза Горњег Бучала – Јевтинска воденица, наподручју Доњег Бучала – Тотина воденица, узводно од друмског моста Ниш – Лесковац, за око 300 метара – Микинска воденица, низводно од друмског моста Ниш – Лесковац, за око 300 мерата – Коцинска воденица и на потесу Чешљиковац – Луганска воденица.
У воденицама су мештани обављали мељивину кукуруза, јечма, ражи и пшенице. Воденице су углавном задовољавале потребе становништва Пуковца и околних села. Међутим, престале су са радом послепоследњепоплаве (1963.године). Наиме, тада приликом разбијања ледених санти минери су оштетили јазеве, бране (уставе за воду), тако да су воденице остале без воде. Улагање средстава за нове бране није се исплатило, па су воденице исте године престале са радом.
Пошто је вода Пусте реке била незагађена, прање веша и купање обављало се од раног пролећа па све до касне јесени. Опран веш и постељина сушена је на травнатој обали. Иначе, свака кућа на обали реке имала је свој камен на коме су праље прале веш. Купање становништва је исто тако трајало од раног пролећа до касне јесени. Позната места, односно плаже на Пустој реци била су: Мичкин вир, Пипавче и Микинска воденица. Прање рубља и купање у реци трајало је све до деведесетих година двадесетог века. Тада су мештани испуштањем канализације извршили загађење воде, а бацањем отпадног материјала обале учинили неприступачним.
Потапање конопља обављало се у августу, септембру и октобру. Топила су скоро 100% прекривала водену површину реке. Због велике количине конопља, сваке године долазило је до помора рибљег света. У чистој и незагађеној води Пусте реке могле су се срести следеће врсте риба: клен, бејавица, сом, шаран, јегуља и друге. Да је вода била чиста говори и податак да се у води Пусте реке могао видети речни рак, а у близини воденица и видра.
Крај првог дела
Аутор текста; Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!