Радојко Јовановић или уметничко Раде Рака Драинац рођен је 17.августа 1899. у Трбуњу а умро 1. маја 1943.године био је српски песник, представник космополитске струје у српској поезији између Првог и Другог светског рата. Стварао је у виду модернистичних тежњи (Apoliner, Sendrar).
Родио се у сиромашној сеоској породици Јовановића. Отац Недељко самоуки зидар, печалбар, предузимач док је мајка Руменија била домаћица. На крштењу је добио име Радојко, које ће у двадесет трећој години, заједно с презименом Јовановић, заменити књижевним – Раде Драинац.
Основну школу завршио је у Блацу. Године 1911. дају га на обућарски занат у Прокупљу, који он напушта и уписује се у прокупачку гимназију, да би по завршеном првом разреду прешао у гимназију у Крушевцу. У лето 1913. бежи од куће и неко време проводи у Београду.
Као средњошколац, прелази 1915. са српском војском преко Албаније. У Француској је од јануара 1916, где наставља школовање најпре у Лиону, потом у Сент Етјену и Болијеу. Предан писању, занемарује школу и одмах по свршетку рата стиже у Париз, где једно време ради у фабрици, да би се почетком 1919. сасвим препустио боемији.
У Србију се враћа с пролећа 1919, а од јесени исте године, иако са честим прекидима, Београд постаје место његовог сталног боравка. „Одомаћује“ се у кафани „Москва“, главном састајалишту модернистички настројених писаца и уметника – повратника из рата. У листовима Балкан, Београдски дневник и Стара Србија отпочиње 1920. новинарску каријеру, коју ће касније наставити у Новостима, Самоуправи, Времену, Правди и Политици где је радио новинско репортерство и путописне извештаје са југословенских простора и из иностранства (Грчка, Француска, Чехословачка, Пољска, Аустрија, Бугарска) и биће му главни извор материјалне егзистенције.
Почетком априла 1922. штампа прву свеску свог часописа Хипнос, одређујући га као „месечну ревију за интуитивну уметност“; печат броју даје уводни текст „Програм хипнизма“, којим с једне стране обзнањује своје приклањање токовима поратне књижевне авангарде, а с друге оцртава основ властите „хипнистичке“ поетике. Уместо другог (и последњег) броја Хипноса (који ће изаћи јануара 1923), маја 1922. појављује се једини број другог његовог часописа – Ново човечанство, „интернационалне ревије за културне проблеме“. То нису једина Драинчева гласила. 1932. основао је Фронт (2 броја), 1936–1937. издавао часопис Слика актуелних догађаја – САД (13 бројева), 1939. покренуо Нову бразду (1 број).
У мају 1926 стигао у Париз, у којем живи као песник-апаш а лà Вијон, једно време свирајући у биоскопу „другу виолину“ уз пројекције немих филмова. Наредне године испуњене су му интензивним књижевним радом и путовањима по земљи и иностранству, која предузима као Правдин новински репортер. Од средине тридесетих све више се окреће друштвеним аномалијама, политичкој проблематици – „социјалне хронике“ објављиване у Правди 1934–35. два пута ће га одвести на суд. Правду напушта 1936. и, како је остао без редовних прихода, запошљава се у агенцијском одељењу Централног прес-бироа, за који пише кратке прилоге о културним и књижевним збивањима.
Због честог побољевања, све више времена проводи у завичају. Објављује нове песме, полемише са социјалним писцима. Туберкулоза узима мах, увелико „баца крв“ одлазећи у марту 1941. на војну вежбу. Мобилисан као митраљезац, учествује код Ужица у борбама против немачког освајача. Почетком зиме хапсе га четници под оптужбом да је комуниста и затварају у Блацу, одакле ће га спасти писмене гаранције „виђених“ Топличана.
Од лета 1942. налази се у санаторијуму на Озрену, близу Соко Бање, где га повремено обилази Иво Андрић. Лечење му не помаже и у пролеће 1943, с грудобољом у одмаклом стадијуму, долази у београдску Државну општу болницу, где 1. маја умире. Као сиромах без игде ичега, сахрањен је два дана касније о трошку Општине на београдском Новом гробљу. Глумац Миливоје Живановић рецитовао је његову песму „Нирвана“ док су спуштали ковчег у раку.
Раде Драинац је попут многих великих песника углавном био без пара, говорили су да је проћердао живот, да је скитница и боем, а сам за себе је једном изјавио: “Песник крваве истине и човековог права. Упамтите: То сам ја!”. Животарио је, говорио да када би се поезија јела, он би био најславнији кувар на свету.
Ведрог духа, умео је често да се шали и многе ствари није схватао озбиљно. Бујна машта му је помогла да постане један од најплоднијих писаца. А писао је свуда – у кафани, на палуби брода, у канцеларији за писаћим столом, у купеу воза. На тим местима је проговарала његова песничка мисао и настајале збирке песама.
Кафана му је била друга кућа, у њој је здравље губио, сламао срца женама, пријатеље разнеживао својом поезијом, а кад му је било најтеже жудео је за топлим мајчиним загрљајем. Кажу да је мајку веома волео, тешко је поднео њену смрт. И тек тада, када је једна важна женска фигура отишла из његовог живота, бар у овом физичком смислу, Раде је одлучио да своје срце поклони једној жени. Био му је потребан сапутник кроз овај сурови живот. О томе је писао:
―Човек је сувише велика кукавица да би се одлучио на самотни живот до гроба. Неко му је потребан, да слуша његове лудости, или мудрости, да пати због његове несреће, или да му у ушима сипа отровни прашак као у Шекспировим драмама…
“Ноћу низ улице градске на прстима носим месец и тугу остављам под прозорима изгубљених жена.”
На луди камен је стао у Скопљу, а млада је била Даринка, ћерка тадашњег сенатора Хаџи-Ристића. Вредна, радна и мила девојка није дуго издржала поред овог несталног боема. Недуго након венчања су се растали и отишли различитим путевима. Годинама касније Раде је навраћао у Скопље, па је и више пута био виђен у друштву супруге једног познатог лекара. Елегантна госпођа шетала је корзоом са својом маленом ћерком и уживала у разговорима са песником. Какви су то разговори били и да ли је било симпатија међу њима, није се знало, а критичар Ђорђе Јовановић их је овако описивао:
– Од почетка до краја корзоа водили су разговор. О чему су причали – једино су они знали. Лице ове жене блистало је од унутрашњег, душевног задовољства. Осмех њених увек насмејаних усница, био је благ као сунцем озарен. Само амор може да да такав израз лицу. Он је у друштву ове жене одавао срећног човека. Да ли су то биле песникове дубоке душевне или тренутне радости? Ако је оно прво, а то је више него сигурно, између Драинца и ове госпође постојала каква љубав, песник – вагабунд и скитница сигурно је умео топло и жарко да љуби, мора да је постојала из ранијег времена, а више него вероватно да је она била она – драга Цица којој Драинац посвећује своје стихове у – Банкету – .
На почетку ове збирке песама налази се песма без наслова, уместо назива песме ту је посвета:
– Теби, драга Цицо, овај пенушави океан лирике за једну кап љубави из Твога срца –, док крај песме личи на некакав тестамент у стиху.
Волео је жене… онако до сржи. Можда је једино више жудео за Паризом. Париз му је увек био на уснама и у срцу. Вечито усамљен и поред великог броја пријатеља, носио је неку сету и тугу, заувек тражећи своју сродну душу. И никада је није нашао. Можда је управо та госпођа била његова велика љубав… Како било, последње дане свог живота је провео у друштву пријатеља. Болест га је сломила и док је лежао у болници једне априлске ноћи записао је:
– Издржаћу до Првог маја, да умрем на раднички празник. Опростите ми што сам вас ноћас узнемирио… Ја умирем за вером у крајњу победу добра и наше ослобођење. –
Како је записао, тако се и десило…
Умро је сутрадан, на празник рада, имао је само 44 године.
Раде је волео жене, али су га на вечни починак испратиле тек две-три пријатељице. Она коју је волео и која је њега волела није била крај њега. Сахрањен је онако како је сам захтевао:
– Не жалите ме: ја сам за живота као плачна врба проплакао за собом. Моје је све у овом тестаменту што данас пишем:
Ако једна госпа буде желела да спава напоредо с мојим гробом
Окрените јој главу ка моме срцу
Више моје главе ни плоче ни попрсја,
Кад будем силазио низ степенице пакла или неба
Не треба части скитачу
Који је целим животом жудео само чашицу љубави и кору хлеба.
Ужареном иглом по мојој кожи запишите ове речи:
– Спавај први пут мирно, друже Драинче
Велики наш путниче
И ништа више! –
Драинац спада међу најинтересантније појаве у српској књижевности између два светска рата. У првој, парнасо-симболистичкој фази његовог певања, у којој му је омиљени стих дванаестерац (збирке Модри смех /1920/ и Афродитин врт /1921/), преовлађују мотиви платонске еротике, пролазности и Бога. Битна је друга, авангардна етапа Драинчевог стварања, коју 1922. озакоњује манифестима „Програм хипнизма“ и „Ново човечанство“. У збиркама Воз одлази (1923), Лирске минијатуре (1926), Бандит или песник (1928) и Банкет (1930), доминантни су мотиви сна, космополитскога путовања, словенства, дехуманизованог савременог града, песника и његовог страдалничког живота у непесничком и нељубавном свету – све дато у стиху ироничном и црнохуморном, слободном од свих канона, раздешеном и подвргнутом свим могућим видовима језичкостилскога и обликовног експериментисања, у метафоричким низовима чији се ритам и мелодија испољавају као динамична синтеза времена и простора. Трећа, завршна фаза лиричара Драинца протиче у знаку његовог све већег удаљавања од модернизма. Најавили су је 1931. програмски радови „Књижевни леви фронт“ и „Манифест № 1“, који, парадоксално, продубљују његове сукобе с надреализмом у одласку и социјалним покретом писаца у надирању. Самотност и уклетост свога песничког постојања потврдиће навелико традиционализованим говором збирки из 1938: Улис и Човек пева, и Дахом земље из 1940.
Драинчеве приповетке (Срце на пазару, 1929), романи (најбољи: Шпански зид, 1930), путописи и фељтони (постхумно, Путујем, путујем и Лепоте и чуда Париза, обе у оквиру Сабраних дела /прир. Гојко Тешић/, Београд 1999), критике и есеји (Расветљење /1928/, Осврти /1938/), књижевне полемике и политичка публицистика (Без маске и Издајство интелектуалаца, 1999), драма Азил за бескућнике…(1993) и ратни дневнички записи Црни дани (1963) – немају израз, само-својност и значај његове поезије и песничких манифеста (Силазак с Олимпа, СД, 1999).
Дела Радета Драинца;
Модри смех, Београд 1920; Афродитин врт, Прокупље 1921; Еротикон, Београд 1923; Воз одлази, Београд 1923; (са Мони де Булијем) Две авантуристичке поеме, Београд 1926; Лирске минијатуре, Скопље 1926; Бандит или песник, Београд 1928; Срце на пазару, Београд 1929; Шпански зид. Наша љубав, Београд 1930; Банкет, Београд 1930; Расветљење, Београд 1934; Драгољуб Јовановић или сељачки Наполеон, Београд 1935; Узурпатори (Узуновић, Јевтић и В. Поповић), Београд 1935; Улис, Београд 1938; Осврти, Београд 1938; Човек пева, Београд 1938; Дах земље, Београд 1940; Црни дани (прир. Р. Пешић), Београд 1963; Азил за бескућнике или универзална радионица мртвачких сандука Русин а. д. (прир. Р. Пешић); Пламен у пустињи (прир. Н. Јешић), Београд 1993. – Дела Радета Драинца, 1–10 (прир. Г. Тешић), Београд 1998–1999.
У Удружењу књижевника Србије, Француска 7 у Београду, постављен је барељеф са његовим ликом, септембра 2013. године. По њему су названи Народна библиотека „Раде Драинац“ Прокупље и Награда Драинац.
Извор; Библиотека Раде Драинац Прокупље, Wannabe magazine
Фото; Википедија
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!