”Он је обичан, ситан и небитан од кога ништа не зависи. Разочаран и унесрећен, једнога дана поверује да је велики и важан и ствара свој свет у којем ужива. Међутим под притиском реалности он из свог надреалног света пада у дубоку трагедију и завршава у душевној болници. То је прича велике већине нас и ја сам се стално питао да ли је он стварно луд или није” овако је свој лик описао у једном од претходних интервјуа Душан Матејић, млади глумац из Ниша, који је синоћ са својом монодрамом ”Дневник једног лудака” одушевио Ниш.
Ова представа је иначе мастер рад Душана Матејића на Факултету драмских уметности, а он је са успехом игра у Србији и на фестивалима већ три године. У својој поставци Душан Матејић демонстрира врхунску глумачку вештину, а надахнутом и разноврсном глумачком игром на најбољи начин разоткрива све слојеве овог изванредног дела руске књижевности и вешто и суверено води публику кроз узбудљиву „позоришну авантуру“.
Душан Матејић је нашој редакцији изашао у сусрет и пре представе разговарао са нашим новинарима о многим занимљивим стварима које досад нисте знали о њему.
На самом почетку разговора овог младом уметника смо упитали да ли ће ово бити посебно извођење с обзиром да је на ”свом терену”.
”Свакако да је посебно. Посебно је јер ће у публици бити моји родитељи, моји дугогодишњи пријатељи, моји блиски познаници, моје колеге из Народног позоришта у Нишу, а ја сам сам на сцени и самим тим једини одговоран за добро проведено или лоше проведено вече. Надам се некој врсти интензивније размене, јер су околности локалне природе и појачавају много тога, тако да очекујем и субјективне коментаре али и строге критике. ” – објашњава нам Душан.
С обзиром да Душана имамо прилике да гледамо у још једном Гогољевом делу ”Мртве душе” у којем игра са колегама из Нишког позоришта занимало нас је колико је Гогољ изазов за младе глумце.
”Гогољ, као и сви велики писци, је огроман изазов за сваког глумца, поготову за младог глумца. Није потребна никаква посебна инспирација, напротив, можеш да будеш и збуњен и затечен пред квалитетом таквих текстова, али Гогољ сам, свака његова реченица глумца буквално тера да је дешифрује, да се игра њом, да машта бескрајно. Лично сам и Чичикову и Попришчину пришао као и сваком другом лику било ког писца, школски, занатски, а сама комплексност тих ликова ти не дозвољава да отаљаваш посао, већ схватиш колико је привилегија да у каријери одиграш такве улоге, врло значајне за лични и глумачки развој.”
Свог Аксентија Иванова Попришчина описује као малог човека који пожели да буде велики, а поред тога открио нам је шта је то што Попришчина издваја од осталих ликова које је млади глумац играо.
”Много тога га издваја, а можда највише љубав која води до самозаборава. Јер и ја верујем у њу.”
Често имамо прилике да чујемо како је најтежи процес код глумаца спознаја самог себе, наш саговорник своју самоспознају описује као један дуг и напоран период.
”Студирање глуме на ФДУ одвија се по прецизно одређеним етапама, у којима педагози концентрисано и стрпљиво откривају све карактеристике и особености сваког студента појединачно, а онда пажљиво раде на постепеном развоју његове приватне личности и сценског идентитета, емоционалне и психо-физичкие зрелости. Владимир Јевтовић и Срђан Карановић су умели са мном. Хвала им на томе. Моје спознавање себе је било напорно, често мучно, умео сам дуго да будем у сукобу са собом, али је то све било неопходно. Моји класићи и ја смо, такође, много утицали једни на друге, и то доживљавама као нешто најлепше.” – и додаје да се је често суочавао са страхом да ли ће моћи да оправда указано поверење.
” Страхови и сумње су били стално пристуни код мене током студирања, али временом све дође на своје, кад имате правог професора који уме да вас води и људски и уметнички.” – открива нам Душан.
Док смо се припремали за разговор са Душаном у консултацијама са његовом професорком Српског из средње школе, сазнали смо да Душан сем матерњег језика није био претерани љубитељ других предмета.
”Нисам волео ниједан предмет, осим књижевности, то је тачно. У школе, пре свега мислим на основне школе, треба да се уведе, поред ликовне и музичке културе, и драмска култура, драмска уметност. То би многима олакшало пут до глуме, режије, драматургије.” За време средњошколских дана Душан је писао поезију, данас, како нам открива нема толико времена за своју ”прву љубав”.
”Пишем, не толико активно али пишем. Поезија је моја прва љубав. Ако све буде ишло по плану, требало би ускоро да изађе моја друга збирка поезије, а томе се неизмерно радујем.’‘
Талентованог Нишлију смо имали прилике да гледамо у Синђелићима, Врати се Зоне, Комшијама и др. Он за себе каже да подједнако воли и филм и позориште, а као омиљени жанр наводи психолошки трилер , чак нам је и открио у којим би улогама волео да заигра у будућности.
”Волим и једно и друго. Зато што ми је узбудљиво и једно и друго. Има неколико улога које заиста волим, а желео бих да одиграм Трепљева, Хамлета, Ричарда трећег, Помета, Ореста и још гомилу њих.”
За крај разговора замолили смо га да нам опише своје Нишлије и да им поручи нешто.
”Ниш је град искрених и срдачних људи, то су људи широке емоције, нису калкуланти, витални и духовити, искрени често и на своју штету. Поручујем свим Нишлијама да буду верни својим генима, а то значи да не буду пасивни, већ активни и да се боре за свој аутентични осмех.” – завршава Душан Матејић.
ЗАБРАЊЕНО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА, ДЕЛОВА ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!