У овој рубрици желимо да од заборава и неблагодарности отмемо заслужне личности за наш Добрич, из даље и садашње прошлости. Са дужним пијететом прилазимо овом послу, када је реч о људима који су сав свој живот посветили ослобађању нашег народа од турског ропства. А такав је био Димитрије Николић „поп Миче“ – парох житорађски, потоњи Војвода добрички.
„Прави поп светосавац. И крстом је благосиљао и делом предњачио и речима соколио; пушком и сабљом бој био; војске водио и непријатеље таманио. Једном речи, од Косова до данас, најизразитији потомак легендарних див јунака, старог Југ – Богдана и његових девет соколова, Милана Топлице и Косанчић Ивана, чија је постојбина град св. Прокопија и његова тврђава Хисар, како народно предање тврди“. Овако почиње биографију Димитрија Николића, у народу добричком упамћеног као поп Мичета, некадашњи парох житорађски Атанасије Урошсевић – поп Таса.
Димитрије Николић рођен је у Прокупљу у време мађарске буне. Мајка му се звала Магдалена а отац Коца Николић трговац и народни првак, кога су Турци веома уважавали, те је био као нека веза између турске власти и српског живља у питањима од важности. Изучио је ондашњу основну школу у Прокупљу; а доцније га отац пошаље у манастир Дечане, да се код калуђера дечанских усаврши у словенском језику, црквеном правилу и појању и спреми за старости, оде у Нови Пазар и код тамошњег митрополита рукоположи се почетком 1870. године за свештеника и добије парохију житорађску код Прокупља, на којој је остао све до своје смрти.
Време у коме је поп Миче службовао било је време „последњег издахнућа“ србизма, стање такво за које гуслар каже „када дође у подгрлац душа“. У ово стање народ је био доведен, колико због нетрпељивости и беснила арнаутског, толико и због потискивања нашег елемента колонизацијом Арнаута у наше најплодније крајеве и у наш Добрич.
Прота Таса Урошевић „На својој бразди“ (објављеној 1929. године) појашњава да је такво стање било у „најчистијим крајевима српским“, као што је призренски крај и поље Косово, нарочито у пограничним крајевима који су се граничили са Србијом. Мачем и огњем читави су крајеви расељавани и Срби су морали напуштати своја вековна огњишта и у читавим збеговима прелазили су у Србију да спасу голи живот. Арнаути, како даље наводи Урошевић који су у крају топличком били у већини, оштрили су зубе као гладни вуци и претили да сваког часа приреде сечу и покољ. Снажење Србије и очекивање Турака да Срби сваког часа „пређу плот“ (границу) на Суповцу и Сечаници погоршавало је и иначе несносну ситуацију робовања.
Какво је било поповање и пастирствовање у житорађској парохији, која је у једном делу, у селима Топоници и Пасјачи имала већи број Арнаута но Срба, може се замишљати из данашње слободе, колико год црње и грђе; али то није могуће схватити ни представити ни најбујнијом маштом обичног човека.
Такав зулум и притисак до очајања, подносила је само душа јунака и хероја, какав је био млади свештеник поп Миче који је иза сваког грма или трна наилазио на пушчану цев дивљег Шкипетара, коме се морао плаћати откуп или у новцу или у крви. Због тога је поп Миче, по парохији морао ићи наоружан до зуба, и поред тога, водити за собом Турчина телохранитеља – јасакчију – , који га је за добру плату свуда по парохији пратио. Чак и кад је поп Миче свету литургију служио и народ причешћивао у цркви Успенија Богородице у Житорађи, његов верни пратилац Салко, стајао је, с пушком пред црквом, да попа заштити, ако затреба и својим животом.
У тим данима, у целом овом крају кандило је горело, само пред три олтара, пред три стародревна храма из негдашње сјајне прошлости; у Прокупљу свети великомученик Прокопије, у Житорађи Успеније Свете Богородице и у Сечаници Света Параскева. Једна, једина школа једва је животарила у Прокупљу. Од сеоских школа није тада било ни помена.
Житорађа је једина имала школу, која се с времена на време отварала и затварала, јер није било ни учитеља, ни учила, ни књига. Књиге су се могле набавити једино из Србије и то кришом, ноћу. У таквој несавладивој невољи јуначки поп Миче је овековечио своје име у народу, као највећи јунак на бојном пољу, одржавајући живот школа у Прокупљу и Житорађи, преласком у Србију, за набавку школских књига.
Ноћу, чим се добро смркне, он је некада из Прокупља где је становао или из ког села своје парохије, где је често остајао на преноћишту, излазио нечујно, на свом чувеном вранцу, прерушен у турско одело и за ноћи ишао у Суповац и враћао се кући, преносећи пакете с књигама, прелазећи на тај начин до зоре 50 – 60 километара. Његов јасикчија Салко, дотле је мирно спавао код попове куће, незнајући ништа за ово. Још с јутра је био спреман да с попом, истог дана, пође у парохију, на неко крштење или опело.
У парохију житорађску улазило је и село Горње Црнатово, коме је селу био господар један бесан бег Ђаковалија, иначе склон пићу и злочину сваке врсте. За време вршидбе господарског жита, све село морало је изаћи на бегово гумно, које је било у беговом дворишту. Првенствено, морало се бегово жито овршити, одвејати и у амбаре сместити. Ту је било посла за више дана и за све чивчије, мушкарце, жене и девојке, које су умешно чистиле гумно и жито од плеве, док их је бег пожудно посматрао са своје куле, празнећи стакло за стаклетом љуте мастике. По свршеном дневном послу, морало је коло играти све до дубоко у ноћ, док се није бег смиловао да све отпусти кућама.
Једног таквог дана, дошао је у Горње Црнатово и поп Миче, ради извршења неког чинодејства. Колико да је се крио, да бег не дозна, да се и он у селу налази, ипак му бег пошаље позив да одмах пред њега дође. Кад је поп Миче дошао, затекао је бега рештеног пијана. Одмах је бег заповедио попу, да још истог дана закључи брак између бегове измећарке – слушкиње – и њеног невенчаног мужа, који су пребегли из Србије у Турску, гоњени од српских власти, због дивљег брака у блиском сроству, и ступили код овог бега у службу. Због близине крвног сродства, поп Миче их није могао никако венчати, али на њихову жалбу бегу против поп Мичета, бег се зарекао, да ће присилити попа да их венча. И ту је намеру бег хтео тога дана да изврши.
Видећи се у невољи поп Миче се учини да је вољан, да овај брак закључи, само је молио да га бег пусти да оде у село и да доднесе књиге и остали прибор за венчање. Бег то одобри. Поп Миче видећи се на слобиди, похита у село, уседне свога вранца и нареди Салку, да и он за њим пође, полете ка коњу што је брже морао преко равних пашњака горњо – црнатовачких, да се што пре дочепа густих лугова између Горњег Црнатова и Студенца. Ту бег са своје куле опази ово бегство и појаха свог арапског хата појури за попом пуцајући за њим из кубура. Замало је требало, па да га стигне и погуби, али густа шума студеначка, у којој је поп Миче познавао сваку козју стазу, поможе поповом избављењу.
Бесан Ђаковалија заустави коња испред саме шуме и врати се озлојеђен назад у село. У путу сретне поповог пратиоца Салка, који је одмереним кораком путовао за Житорађу са пушком о рамену, не надајући се никаквом злу. Али киван бег заустави Салка и у њега испали једну кубуру, од које Салко погођен падне на земљу, али лако рањен. Док је бег на коњу пунио своју кубуру да њом Салка дотуче, Салко оздо опали из своје пушке и бега обали с коња. Док су сељаци, видећи овај двобој, дотрчали на место погибије, бег је био издахнуо. Мртвог бега и рањеног Салка сељаци натоваре на једна кола и однесу и предаду у Прокупље турском суду, да се не би село окривило за бегову погибију.
Крај првог дела
Аутор текста; Љубиша Милошевић, новинар и публициста
Извор; Из књиге „ На својој бразди“ Тасе Урошевића и „Основна школа Житорађа 1873 – 2008“ Живојина Стнисављевића
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!