Зоран Николић “Мали” рођен је 4.6.1957.године у Ђакусу, општина Житорађа. Основну школу завршио је у Пејковцу а средњу Пољопривредну у Прокупљу. Радио је у Машинској индустрији у Нишу.
Кратке приче и песме су му објављиване у књижевним часописима у Ваљеву и Бачкој Паланци и зборницима Алма из Београда. Поезију су му објављивали зборници фестивала у Књажевцу и Инђији.
Хаику поезију коју је он писао објављивали су наши часописи; Хаику новине Ниш, Освит Београд, Цвет шљиве Ваљево, Паун Пожега, Хаику огледало и Хаику момент из Новог Сада, Маслачак Ниш. Такође Зоранову хаику поезију објавили су и КО из Нагоје, Кјотоа и Токија у Јапану и Хаику зборници из Немачке и Словеније.
Афоризме је објављивао у Народним новинама из Ниша, и у елекронском часопису Етна. Заступљен је у Анталогији балканског хаикуа и Антолигији писаца из општине Житорађа Завичајна надахнућа. Песме на добричком дијалекту објавила му је Српска књижевна задруга из Београда у Антологији поезије на дијалекту.
Редован је посетилац и учесник свих културних манифестација у општини Житорађа. “Мали” је увек добро расположен и спреман да све присутне разгали и забави како кроз поезију тако и кроз песму коју изводи на акустичној гитари.
Човек који воли поезију, риболов и да свира гитару је висок скоро два метра и има надимак “Мали”. Шалу да ако је он “Мали” какви ли су “Велики” радо прихвата.
Из часописа Хаику новине;
Уз бучни хук воде, које низ две буке пада у суноврат, окретао се воденички точак. Лагано је гонио горњи воденични камен. Чекетало је чекетало, а жрвањ шкрто пропуштао по два три зрна белог кукуруза. Кукуруз је прштао, здробљен и самлевен између два камена. Удрвеном сандуку расле су дине белог пројаног брашна. Као да је од свиле.
Прстом сам рушио врх тог брашна, као што би земљотрес рушио планину.Ново брашно падало је као снег и поново правило нови врх. Лизао сам прст и у устима осећао слаткост пројаног брашна. Као да једем најслађу чоколаду.“Само да не буде глади „ промрмља мој отац Ниса, стискајући ми благо леву руку.
Сада седим на истом месту. Сам сам и остарео. Крај некадашње Митрове воденице, сада без воде и ваде, само три камена од темеља. Седох на један од њих и с уздахом понових очеве речи : Само да не буде глади.
Афоризми;
Имао је велику ствар – али не у глави.
Фале му две даске – али је добар столар.
Кад нико постане неко, он мисли даје нешто.
Ако је земља округла, зашто је код нас све ћошкасто?
Не пишем оштре афоризме – нешто сам га утупио.