1.
Пролеће је. Опет је огрејало Сунце. Стидљиво, полако, појавило се иза тмурних облака и најавило да још постоји, а затим све храбрије и упорније наставило да нас греје. Тај вечити извор светлости, топлоте и живота сваке јесени се сакрије иза огромних, тамних облака, повуче се у небеске даљине, ваљда, да би се мало одморио, предахнуо од напорног летњег рада и препустио страшним облацима и језивим ветровима владавину над Земљом. У току зиме се понекад појави, разгрне облаке, разјури ветрове и снежне мећаве, на тренутак их заустави да би показивао људима да је још увек ту, у небеским висинама, далеко изнад свих мрачних сила и да ће се ускоро поново вратити да свему на Земљи удахне нови живот.
И колико год се страшна зима љутила, бусала у груди и напрезала да све што постоји заувек смрзне, заледи, да све окује својим леденим канџама, толико топло Сунце, када му за то дође време, у пролеће, лагано, пркосећи љутој зими, врати све у живот. Захваљујући њему се огромни облаци разгрну, густа магла се прореди и претвори у дивно плаветнило, а љути Северац се смири, узјогуни, припитоми и најзад потпуно нестане, ваљда се и он повуче, сакрије негде у неком углу огромног небеског свода да би мало предахнуо и припремио се за следећу зиму. Под топлим зрацима увек насмејаног сунца преостали лед и снег се убрзо претворе у воду, препуштајући белину пролећном шаренилу.
Тако сваке године, од памтивека, од постанка света, таман се помисли да ће јаданпут, коначно, краљица Зима успети да све ледом уништи, појави се то дивно Сунце да јој се супротстави. Сваке године исто, неуморно, насмејано, раздрагано, увек на правом месту и у право време. Оно се не боји огромних мрачних сила ни на небу ни са земље. Оно свима пркоси и свима се доброћудно смеши.
И ове хиљаду девесто деведесет девете године није затајило, није нас заборавило. Појавило се изненада, а опет тачно на време и на правом месту. Засијало изнад наших глава да нас угреје и насмеши. Упорно је покушавало, трудило се, облетало са свих страна, али авај, ништа. Овог пролећа свима нама је било хладно. Било нам је хладно још за време зиме, а крајем зиме, са наиласком пролећа, студ је била све већа и већа. Осмеху ни трага. Намргођена, тмурна уплашена лица нису се могла радовати наиласку пролећа, нису ни могла приметити његову појаву.
Овог пролећа нека тмурна, ужасна, црна магла надвила се над Србијом, устоличила се изнад Србије, ухватила је својим црним, злокобним канџама, да је читаву увуче у своје огромно ждрело, да је усиса, да је избрше са овог парчета земљине кугле. Увукао се неки страх међу људе, завладала нека паника, појавила се нека нервоза, нека злобна слутња. Сви нервозни, сви бесни, намргођени, нико никог не уважава, свако сваком смета. У ваздуху лебди мирис предстојећег рата кога се сви плашимо, а који је са наиласком пролећа све ближи и све неизбежнији. Појава Сунца и топлијих дана само је појачавала осећај скорашњег приближавања тог нама суђеног зла које се не може избећи.
Ову јадну, напаћену Србију велики, зли моћници по правилу су нападали баш у пролеће. Тако је било хиљаду девесто четрдесет прве, тако је било хиљаду девесто четрнаесте, тако је било и много пута много година раније. Некада раније, некада касније, али увек у пролеће, ваљда зато да овој малој државици на несрећном Балкану то најлепше годишње доба, једном за свагда, највише омрзне.
Пролеће је. Опет је огрејало сунце. Стидљиво, појавило се иза тмурних облака и најавило да још постоји, а затим све храбрије и упорније наставило да нас греје. Разгрнуло је огромне облаке, разјурио ветрове и снежне мећаве, густу маглу проредило и претворило у дивно небеско плаветнило из кога ће ускоро, уместо топлих зрака живота почети да пљуште гомиле разарајућих бомби, тоне и тоне челика и експлозива које са собом носе смрт.
2.
У нашој кући већ данима нико ни са ким не говори. Мој Пера, мој отац Пера ћути као заливен. Пали цигарету за цигаретом, још једну није угасио, а већ је другу запалио. Нервозан је не смеш на очи да му изађеш. Све му нешто смета, све му нешто недостаје. Ако му нешто кажеш, зашто кажеш, ако ћутиш, зашто ћутиш? Не зна човек више како да му угоди.
Мајка више није она коју знам. Само ћути и моли се Богу. Лице јој се наборало, скупуло се, угрчило, па само што не заплаче. Чим је човек види мора да му се стужни од њеног погуреног, смушеног, злокобног изгледа. По читав дан тумара лево – десно, моли се Богу и куне. Чини ми се да је неко од њих само чуо шта је све проклела и какве им је муке наменила, не би се сетили да нас нападају још за сто година. Али њене клетве нити је ко чуо нити их је хтео чути.
А моја Милијана само ћути. Ево већ недељу дана не говоримо. Ћути, не можеш јој реч измолити. А откако смо се узели, ево већ је четири месеца, уста није затварала. Само је нешто блебетала и смејала се, од милине да је човек посматра и слуша. Све јој је било смешно, увек весела, раздрагана. Глупо је да кажем, али откако сам је упознао, тај начин говора, тај љупки осмејак на лицу и безбрижна веселост, чини ми се, највише су допринели да се у њу заљубим, а после, нормално, и да је оженим.
А сада ћути. Ћути као заливена. Онај смешак се изгубио, лепа уста су се уозбиљила, образи се угрчили као код моје мајке, више је не можеш препознати. Ко би рекао да је то она Милијана?
Ја се са њом уопште нисам свађао. И да сам хтео не бих се могао посвађати. Толико је волим, толико ми је драга, толико смо за ових годину дана, колико се знамо, проживели лепих тренутака, да не бих ни могао са њом да се посвађам. За њу бих све што пожели урадио, свега бих се одрекао само да она буде срећна и весела.
Знам, и она се са мном не би посвађала. И она би све што пожелим урадила, и она би се свега одрекла само да сам ту поред ње, њој на дохват руке. Била би она весела, безбрижна, и даље би непрестано брбљала, симпатично се осмехивала, само да не беше тог проклетог парчета папира. Због тог обичног позива, због обичног позива за војну вежбу ћути Пера, ћути моја мајка, ћути Милијана. Због тог позива ја већ недељу дана немам миран сан, ноћима не спавам, због њега нико ни са ким у кући не говори, нико ништа не ради, само ћути и чека. Због њега не идемо комшијама, нико нам не долази, због њега се сви у кући осећамо некако бедни, посрамљени, изгубљени.
Још пре недељу дана требало је да ми се тај позив уручи, али ме је отац, видевши позивара, на брзину сакрио у подрум, а позив вратио и одбио да га потпише, јер ја наводно нисам код куће. На брзину је смислио неки разлог, нешто као отпутовао сам негде, нисам могао из подрума најбоље да чујем, али знајући мог Перу и то да никога никада у животу није излагао, може се замислити колико је то лагање било неуверљиво. Ипак, позивар је отишао необављена посла са напоменом да ће се вратити, а тог момента је у нашој кући почео прави рат.
Прво сам се ја побунио што ме је Пера, на очиглед комшија, који увек све знају, сакрио, и покушао тако наивно да превари искусног позивара, који је одмах свуда по селу разгласио да се кријем у подруму. Онда се Пера наљутио, опсовао све што му је пало на памет и рекао да неће дозволити да му сина јединца одведу у рат па макар га читавог живота крио. Затим сам покушао да бар мајци објасним да то не може тако, да већ цело село бруји и да се прича и препричава све и свашта, а она је одговорила да је баш брига шта село прича и препричава, дражи је њој њен син него читаво село. Село ионако нема паметнија посла него да олајава и оговара. На крају сам се понадао да ћу бар Милијани објаснити да се позив мора примити, да је дошло време када се отаџбина мора бранити, да сам ја тај који је обавезан пред Богом и људима да узмем пушку и кренем у одбрану те отаџбине, да нам треба слободна земља у којој ћемо моћи рађати и одгајати нашу децу, а за тако нешто се мора борити. Она је одмах навела сијасет оних којима је држава много потребнија па су ипак негде збрисали или се сакрили, почела ме убеђивати да постоји много оних који су дебело плаћени да бране државу па нека то и раде, подсетила ме на гомилу богаташа и богаташких синова којима уопште није штампан позив нити ће икада бити одштампан, замолила ме да се сетим да смо сувише мало у браку да бих је сада тек тако оставио и кренуо у рат. Узалуд сам сада ја њој објашњавао да се ни мени не иде, да бих најрађије проводио дане и ноћу са њом а не са пушком, да богаташи никада нису ни бранили Србију већ је то увек био го радник и сељак, да је било случајева у ранијим ратовима да се крене у рат после прве брачне ноћи, а не после четири месеца брака, али ништа није вредело. Милијана је већ планирала куда ћу и како да се сакријем, где ћу и код кога да одем, чак је била спремна да ме и у иностранство пошаље, да живи без мене, само да не идем у рат. На крају, када сам ипак решио да следећи пут када позивар дође, примим позив, сви су се са мном посвађали и од тада нико ни са ким не говори.