КРОВОВИ И ОГЊИШТА СЕЛА ДОБРИЧА: ДОЉЕВАЦ (НОВИ И СТАРИ) ЈЕДИНО У ДОБРИЧУ ПОВЕЋАВА ПОПУЛАЦИЈУ

ПОДРУЧЈЕ, општине Дољевац је смештено у сливу реке Топлице и Јужне Мораве. Јужна Морава протиче у смеру југоисток-северозапад и дели ову територију на два дела, с тим што је део са леве стране нешто већи. Топлица се долазећи са запада, улива у Јужну Мораву у непосредној близини насеља Дољевац. Западни део је претежно равничарско-брежуљкаст, просечне надморске висине око 230 м. То је простор Добрича (Добричке котлине). У источном делу, у правцу исток-запад, пружа се планина Селичевица. Овај масив се простире од Кутинске реке и Суве планине на истоку до Јужне Мораве на западу, Нишког поља на северу и Лесковачког поља горе и Бабичке горе на југу. Селичевица спада у средње високе планине са највећом надморском висином до 902 м. У ближој околини подручја општине пружају се планински масиви Пасјаче на југу и Малог Јастребца на северу који чине делимичну границу Добрича.

И насеље Дољевац се дели на два Дољевца: Стари и Нови Дољевац. Стари Дољевац је не само по постанку старије насеље, већ се он разликује од Новог Дољевца по томе што је чисто сеоско насеље са руралном привредом. Нови Дољевац није рурално насеље, већ саобраћајно чвориште, административни центар и културни пункт општине. Постоје разлике и у етничкој структури насеља. У Старом Дољевцу главну популацију чини неколико родова, а у Новом Дољевцу до 1978. године није постојала ни једна родовска група, већ његову популацију чине млада домаћинства придошла углавном из ближих сеоских насеља, али их има и из удаљених области, па и из бивших југословенских република, а највише из Македоније.

Насеље Стари Дољевац или део данашњег Дољевца, засељен је на десној обали Топлице. Стицајем прилика, с јужне стране села, до самих сеоских кућа, саграђена је пруга за Косово Поље. Тако се Стари Дољевац нашао притешњен, односно згуснут између Топлице и железничке пруге.

-Према легенди коју сам чуо у селу Кочану, становници Старог Дољевца и Кочана за време турака, живели су у селу које је постојало на ушћу Пусте реке у Мораву, а туда је пролазила и важна саобраћајница по којој су се кретале војске, каравани и групе насилника. Село им је било на дохват руке и увек су у њега свраћали, злостављали његове житеље и пљачкали их. Да би се спасли невоља које им је друм доносио, сељаци су решили да своје село преместе под рид, где је било много шуме и земљиште беспутно. Тако учине, забележио је Јован Јовановић у свом раду „ Лњсковачко поље и Бабичка гора“ (Лесковачки зборник, 1979.)

Место на коме је до тада било село, од тада се зове „Старо село“. Неки од становника из Старог села се заселе где је сада село Кочане, а једна група ниже, доле поред саме Топлице. Зато што је насеље подигнуто доле, то јесте на нижем терену прозову га Дољевац, како наводи Јован Јовановић.

Данашњи Стари Дољевац везан је за Нови Дољевац, повезан је асфалтним путем који се одваја од главног пута Ниш-Лесковац у средини Новог Дољевца и пролази поред зграде Основне школе у Новом Дољевцу. Сем тога из Старог Дољевца иде пут у правцу југа, прелази железничку пругу Дољевац-Прокупље-Косово Поље, пресеца га и води у рид за винограде и њиве Старог Дољевца.

Атар села Старог Дољевца је простран свега 134 хектара. Од ове површине њиве и баште захватају 94 хектара, воћњаци 5, виногради 7, ливаде један, пашњаци 3, шума 3 и неплодно земљиште 26 хектара. Ово су подаци из 1978.године. Земља у народи носи ове називе: „Бисерка“ на левој обали Топлице (име овог потеса симболично указује на првокласан квалитет земље у доњем току Топлице, на овом локалитету су њиве прве класе); „преко пруге“ – њиве и виногради; „Дољевачка бара“ – баште и њиве; „Дољевачка шума“ – шума и багрем; „ливаде“ – „зеленике“ – између пруге и пута Дољевац-Прокупље-њиве; „селиште“ – „гробиште“. Некада је овде било сеоско гробље. Сада је на том месту зграда основне школе у Новом Дољевцу. Потес „станица“ је источно од железничке станице у Новом Дољевцу, овде су баште, њиве и ново насеље.

Према предању које је 1973.године по казивању Милете Јовановића, забележио Зарије Стојковић у својој књизи „Дољевац и околина у прошлости“, село је формирано у 18. веку, по чему сведоче и натписи на надгробним споменицима на сеоском гробљу. Село је формирано у низини, поред саме десне обале Топлице, узводно од Млина, вероватно на месту некадашњег села, односно мезгре (селишта, расељеног места) Долофци из 15. века. Први досељеник у Дољевцу, по имену Цветко је са Косова, одакле је после убиства неког Турчина, дошао у Шаиновац где се оженио, а онда настанио у Дољевцу. Временом се из ове прве породице развила најбројнија фамилија (род) у селу, која данас обухвата породице са презименима: Цветковићи, Ђорђевићи, Стојановићи и Младеновићи. Још три породице су се овде доселиле са Косова и из Жупе.

Други по реду насељавања је предак бројне фамилије Милинци која се разгранала у три лозе под називима Јовановићи, Тасићи и Толићи. Трећи досељеник се звао Менко, пореклом из Жупе, а исто име носи и четврти. Од њих ће се у наредном периоду развити две посебне и несродне фамилије Менковићи. Пета породица формирана у Дољевцу, у његовом настанку, потиче од Илије Ђорђевића из суседног села Орљана. Из података који су већ дати види се да је Дољевац у време ослобођења од турака имао само шест кућа и био најмање насеље у овом крају. Све до двадесетих година прошлог века у Дољевцу није било насељавања породица са стране. Тридесетих година двадесетог века Дољевац постепено напушта првобитну локацију, измешта се и шири на платоу између реке Топлице, сеоског пута за Кочане и железничке пруге за Прокупље. У Старом Дољевцу, који је поред Новог Дољевца, 1979.године било је 56 кућа, а године 1938. било је само 17 кућа.

Нови Дољевац је потпуно ново насеље које се врло брзо развијало. После изградње железничке пруге Ниш-Скопље, односно Београд-Солун, појавила се потреба за подизање железничке станице на месту где је сада Нови Дољевац. Био је то празан простор, без икаквог насеља. Под Турцима није било ни данашњег пута Ниш-Лесковац, који прелази преко Јужне Мораве, испод брда Комига, јер се Мидхад – пашин друм, држао десне обале Мораве до Чечине и тек код тог моста прелазио на леву обалу ове реке, па је један крак ишао право на југ ка Лесковцу, а други на запад ка Прокупљу. Земљиште је припадало селу Кочану, па је и железничка станица добила ово име. То је трајало до 1924.године, када је почела да се гради пруга од Дољевца за Приштину и Косово. Градили су је Французи. Једног дана материјал за пругу, картиран на Кочане, наставио је пут за Македонију и приспео у македонско Кочане које је било и Србима познатије но наше село Кочане. Да се ово више не би дешавало, ваљало је направити неку разлику између ова два Кочана. Наши кочанчани, у жељи да станица и даље носи име њиховог села, како је забележио Јован Јовановић, предлагали су да се станици да име Добричко или Топличко Кочане. Са другим предлогом код надлежног органа изашао је инжењер Душан Димитријевић, један од власника великог млина у Старом Дољевцу, који се звао Дољевац. Он је предложио да станица добије име села у коме је био његов млин, то јест Дољевац. Његов предлог је и прихваћен, и тако се железничка станица прозвала Дољевац.

Станица Дољевац, са изградњом пруге за Косово Поље постала је чвориште у коме су се укрштали путеви, путници чекали на везу са другим правцем, ма којом пругом ишли, ако би било потребе да мењају воз. Прилив путника, који су због преседања морали да проведу извесно време у Дољевцу, и робе која се морала претоварити из једног воза у други условили су најпре подизање кафана за одмор, храну, па евентуално и преноћиште.

Најпре су подигнуте две кафане Милета Томића из Добричког краја и Чеде Станковића из Лесковаца. Уз кафане је подигнута пекара. А онда је, поред друма, који је ишао као и сада западно од железничке станице почело да ниче ново насеље. За овај развој на север није имало услова, јер је нешто ниже од железничке станице Топлица допирала до самог насипа. Најповољнији услови за развој Новог или Доњег Дољевца били су дуж насипа и према Кочану, и то са обе стране пута. Даље се насеље почело ширити уз Топлицу у правцу Старог Дољевца, а неки насељеници су почели градити своје куће и источно од железничке пруге, односно станице, која се тако нашла усред савременог Дољевца.

Године 1955. Дољевац постаје седиште комуне у чији састав је ушло 16 сеоских насеља и то: Пуковац, Кочане, Шарлинце, Шаиновац, Малошиште, Клисура, Чечина, Русна, Орљане, Мекиш, Чапљинац, Белотинце, Кнежица, Ћурлина, Перутина и Дољевац. Општина Дољевац је 1977.године имала 20.300 становника.

Функција Дољевца као чворишта железничког и сухопутног саобраћаја, допринела је наглом свестраном развоју овог места. На жалост то је био стихијан развој без икаквог плана. Људи су се насељавали и дизали своје куће не само поред друмова Ниш-Лесковац, већ на њивама, до којих су долазили узаним путељцима, често ћор-сокацима. Нови Дољевац је пун лепих породичних зграда, са дивним вртовима пуним цвећа и воћа. У Новом Дољевцу су све само индивидуална домаћинства нових досељеника у највећој мери насељених овде после Другог светског рата.  Јован Јовановић је поменутој публикацији објављеној 1979.године навео 253 домаћинства садашњих становника, а тада само са по једном кућом.

У Старом и Новом Дољевцу, сада Дољевцу 1948.године било је 416, а 2011.године укупно 1657 становника. Највећа промена је забележена у периоду 1961-1971.године са годишњом стопом пораста становништва +15,22%. Кад би се популација мењала као за последњи период од 2002-2011.године (0,2%) годишње, број становника за насеље Дољевац био у овој години био 1682.

Дољевац се у Добричу само са Мерошином може похвалити порастом броја житеља. Број домаћинстава такође расте. Године 1948. Дољевац је имао свега 93, 1971.године, када је забележено највеће повећање било је 337 домаћинстава. Према попису из 2011.године укупно их је 505.

ВЕЛИКИ МЛИН

Од привредних предузећа крајем седамдесетих година  Дољевац је једино имао сепарацију за вађење песка из Мораве, а пре тога велики млин у Старом Дољевцу који је демонтиран. Некада је то било значајно привредно предузеће браће Димитријевића цинцарског етничког порекла, али асимилованих (прим. Ј. Јовановић). Потичу из околине Битоља. Било их је четири брата, од којих су по Јовану Јовановићу 1979.године, када је објављен његов текст „Лесковачко поље и Бабичка гора“ били у животу Драгослав Димитријевић, настањен у Нишу и Мита Димитријевић, инжењер у Београду. Душан Димитријевић је преминуо 1958.године.

Њихов млин је подигнут на десној обали Топлице. Користио је воду Топлице за сопствени електрични агрегат. Млин је имао четири дупла ваљка за мељаву белог брашна а, сем тога, још пет каменова за просту мељаву. Капацитет му је био 22.000 килограма белог брашна и око 20.000 килограма просте мељаве. У саставу млина су радиле две влачареи једна ваљавица. Млин је запошљавао 32 радника. Млео је брашно за приватне помељаре и снабдевао тржиште овом робом у Нишу и Лесковцу.

Млин је радио до 1971.године, када је рад обустављен због техничких неисправности, машине однете, а зграда напуштена и руинирана. Изнад млинске зграде била је стилски лепо изграђена кућа. То је био дом власника млина браће Димитријевића. И млин и стамбена зграда уз њега су национализовани и до престанка рада млина 1971.године био је у државини „ Житопромета“ из Ниша. Ова радна организација је тада држала зграду за становање и у њој су били настањени радници који су радили у стоваришту исте организације у Дољевцу.

Тадашња општинска управа у Дољевцу је имала у плану да млинску зграду и кућу изнад ње адаптира и начини један туристички објекат. Бетонски јаз и касније је представљао лети купалиште за омладину. Очекивало се да овај по природи диван кутак постане одмаралиште и летње купалиште за многе излетнике, поготову за три суседна велика градска насеља Ниш, Лесковац и Прокупље. Међутим, плажа на Топлици и зграда нису преуређене. На темељу млина подигнута је зграда садашњег Геронтолошког дома. У близини је подигнута нова стамбена зграда, а бетонски јаз разрушен. Актуелна локална самоуправа је прошле године подигла прелепи Аква парк промовисан у „Жикиној шареници“ на РТС-у  присуству великог броја грађана.

Љубиша МИЛОШЕВИЋ, новинар и публициста