У давно време кад је ратар са зебњом гледао у ведро небо и неумољиво сунце зазивајући кишу, а ње недељама није било, спас је тражио у додолама. Надао се да ће овим ритуалом умилостивити више силе и напојити жедна поља, усахла од дугих летњих жега. Јер кад би гладна година покуцала на врата, сељаку је остајала само вера у милост тајанствених, виших сила. Ту милост својом песмом призивале су девојчице додоле, познате у источним деловима земље и као перперуне, пеперуге, пепероне. Зато се у давна времена кад завлада суша, најчешће у време између Ђурђевдана, Великог четвртка или Васкрса и Петровдана или Спасовдана, сеоским атаром орило певање додолских песама.
Додоле су зазивале кишу, веровало се, од богиње Доде или Перперуне, жене врховног бога старих Словена Перуна, која је имала утицаја на падавине. Друго пак тумачење говори нам да је у питању сам бог Перун, на овим просторима познат под именом Додо, мада је општеприхваћено мишљење да је овај обред много старији од сваког веровања у богове, само је касније везан за њих.
Наш саговорник на ову тему био је етнолог Народног музеја у Нишу Владан Радисављевић.
–Додоле се узимају као пример и у светским етнолошким класицима имитативне магије. Према тим страним ауторима, магија је посебан начин размишљања, пренаучни, пререлигијски. Два главна принципа на којима функционише магијско размишљање је да слично производи слично, то је тзв. хомеопатска магија. Други принцип је да оно што је једном било у додиру остаје везано и након физичког раздвајања и то је тзв.контагиозна магија. Наше додоле су пример првог принципа, где то поливање додола које иду са чабром воде, та имитација покушава да произведе кишу која је неопходна пољу, каже за портал Добричке, етнолог Радисављевић.
Додолске поворке некада су биле сачињене од наге женске чељади, опасаних само цвећем, са великим цветним венцима на глави. Биле су босе…. Помиње се да су додоле са собом носиле и гранчице храста, дрво са великом енергијом, симбол бога Перуна. Касније су се додоле облачиле у беле кошуље, а понекад и у рите. Постоји тумачење да су се беле кошулје носиле како би привукле беле кишне облаке, а не оне тмурне који доносе невреме, али су уједно и симбол невиности. По записима етнолога, додола није могла бити било која девојчица, већ сироче, без једног или оба родитеља, да је последње дете у мајке „непорођена“ или пак да је посмрче, да је рођена по смрти оца, истиче етнолог Радисављевић.
–Додоле су чиниле групе младих девојчица између 4 и 6 чланова. Оне су се облачиле у скромније одоре, рите, старе кошуље и китиле су се венчићима различитих биљака, врбе, бурјана и тако даље.
По Вуку Караџићу главна додола играла је пред кућом, док су остале певале. На крају песме неко од укућана изливао је ведро воде на додолу, а она је за сво то време играла и окретала се. Изливање воде рудимент је људске жртве, остатак некадашњег, верује се, стварног дављења људи у води током обреда призивања кише. Остатак тог ритуала сматрају научници је и рецимо обичај бацања труднице у реку или пак неког странца ког затекну у селу и њихово ритуално купање. А у Алексинцу и околини постојао је и обичај током ког је становништво чак просипало воду и на гроб ког дављеника како би призвали кишу. Касније је ипак тај обред изливања воде и купања у њој ограничен само на додолске поворке. Изливањем воде на додоле на крају обреда зазивале су се више силе да кишом залију жедна поља и то је тај пример имитативне магије. -Додоле су носиле чабар са водом, поливале су сваког по путу, уз опход по целом селу, свим засеоцима. Имале су карактеристичан припев „Ој, додо, додоле“. Свако ко је био окупан није се љутио, јер је све то имало за циљ да се поспеши плодност, да падне киша која је у том делу године била јако битна за летину. И оне саме су на крају те изведбе у сеоском дворишту поливане водом, истиче Радисављевић.
У лесковачком крају поред обиласка кућа уз песму су се обилазила и полја. Вода је иначе чест мотив обредних песама и веза је између људи и виших сила.
Поворке додола су се приређивале четвртком, у периоду суша. Стари Словени веровали су да је четвртак, дан посвећен богу Перуну срећан дан и да тада треба почињати нове послове. То се међутим није односило на радове у пољу, који су били строго забрањени, нарочито између Великог четвртка и Спасовдана, да град не би тукао летину.
Додола у нашем крају нема одавно. Њихова песма, а песме додола једне су од најстарих лирских песама, утихнула је, верује се, негде између два светска рата. Једва да живе у понеком сећању. Зорица Јовановић родом из Добрича, додоле памти из некадашњих прича бака. –Овдашње додоле су носиле беле ланене или пртене кошуље, углавном извезене, део народне ношње. На главама су имале венчиће од пољског цвећа, класја жита и босиљка. У рукама су носиле тестије са водом, сита са житом и крошње са воћем. Ишле су од куће до куће у селу нудиле водом и воћем и сејале жито по дворишту, а домаћини би им котарице и тестије допуњавали.
Према неким изворима када би одлазиле из дворишта, бацале су сито у вис, па ако падне на лице, у кући ће бити обилје, ако падне на наличје, оскудица.
Домаћице су слично, као и када су у им госте долазиле лазарице, даривале додоле, мада се обичај даривања разликује од места до места, као што има и различитих варијација самог ритуала од села до села. Најчешће, у нашем крају додоле су добијале састојке за проју. Од тога су предвече, након што би обишле село, правиле себи вечеру, и на крају су се и саме купале у оближњем потоку.
Зорица се сећа и једне песме:
Ситна киша заросила/Ој додо, додоле/Цело поље наквасила/Ој додо, додоле/Земљицу нам надојила/Ој додо, додоле/И лозицу и пшеницу/Ој додо, додоле/И шумицу, ливадицу/Ој додо, додоле/А и стоку и дечицу/Ој, додо, додоле/Домаћине подај жита/Ој додо, додоле/И ракије лозовије/Ој додо, додоле/И водице са кладенца/Ој додо, додоле/Из бисага кукурузе/Ој додо, додоле/И водице са кладенца /Ој додо, додоле/Не дивани шкрто, ћухом (тихо), /Но грлато и широко/Ој додо,додоле/Ти запевај из срдашца/Ој додо, додоле/Да нам драги бог услиши/Ој додо, додоле.
У хришћанству, под утицајем цркве, према мишљењу неких аутора, додоле су замењене крстоношама. Зато их одавно више нема. У неким крајевима, пре свега у источној Србији, додоле су играле на дан заветина, под записом, што опет указује на преплитање предхришћанских и хришћанских веровања. Томе у прилог говори и податак да су у појединим областима Србије, додоле након обреда ишле и у цркву. На Косову рецимо, додоле су метлом чистиле цркву, а покупљено смеће остављале на грани неког дрвета, поред реке, са жељом да вода нарасте и однесе га. То смеће, сматра се, симбол је пепела са жртвеника у паганским светилиштима, јер се некада веровало да је најдрагоценија жртва она људска. Доказ томе етнолози виде и у обичају који је био присутан у околини Лесковца, Ниша, Алексинца, па чак и овде код нас у дољевачким селима. Наиме, за време заветина или литија, неко од учесника бивао је бачен и окупан у води. Врло често то је био и сам свештеник, а сличан ритуал постојао је чак и у Русији.
Ипак, ни христијанизација није успела да сачува додолски обред.
–Додоле су се потпуно изгубиле. Оне нису успеле да нађу другу функцију, као што је то пошло за руком лазарицама. Остале су само као сценска изведба. Неки аутори након ИИ светског рата помињу у својим текстовима да су додоле наишле чак и на исмевање у својим заједницама. Када су људи схватили да оне немају ту функцију призивања кише, те девојчице су биле исмеване у заједници, вероватно су и изгледале смешно у ритама. Тако да се можда треба ићи у том смеру да то остане нека манифестација културног карактера и да заједница то развија у неком туристичком смислу, истиче етнолог Радисављевић.
Ој додо, ој додоле/Ој додо, ој додоле!/Ситна киша заросила, наше поље потопила!/Ој додо, ој додоле,/Наша дода гола вода,/Ој додо ој додолице,/Сипајте ни водице,/Да се роде пшенице, /Ој, додо, додолице!
Аутор емисије: Јелена Козомара
Гл. и одгв. уредник: Дејан Динић
Саговорници: Етнолог Народног музеја у Нишу Владан Радисављевић, Зорица Јовановић рођ.Стојиљковић из Добрича
Литература: „Српска етномитологија“ Слободан Зечевић
Насловна фотографија:„Српска етномитологија“ Слободан Зечевић
Овај пројекат подржала је општина Дољевац