По премештају проте Тасе Урошевића за Ниш 1919. године, на житорађску парохију долази свештеник Јован Поп Коцић, родом из Лесковца, и остаје у Житорађи све до 1938. год. Био је веома моралан и угледан свештеник па је ту и добио чин Протојереја. Од 1929. до 1932. године обавља и дужност архијерејског намесника за Добрички срез, да би касније због болести био премештен у Лесковац а дужност пароха предаје 1930. године.

Свештеничку дужност у Житорађи тада преузима капелан Боривоје Бићанин, рођени Блачанин који је кратко време био ђакон при прокупачкој цркви, да би 1935. преузео службовање као парох 2. Житорађске парохије и опслуживач 1. Житорађске парохије. 29. маја 1938. године отац Боривоје бива премештен у Прокупље на 4. прокупачку парохију. Отац Боривоје Бићанин остао је запамћен као врло поштован и одговоран свештеник и као таквог га памте и Прокупчани а и наши стари Житорађани који су га познавали, укључујући и писца ових редова.

Следећи свештеник у Житорађи је Андрија Петровић, рођен у Подгорици 1905. године. Андрија долази из парохије у Плавцу. У децембру 1938. године за другу житорађску парохију бива постављен свештеник Тихомир Танасијевић рођен 1915. године у Меровцу, са парохије у Жучу у Косаничком срезу. 1953. године Тихомир бива премештен за Прокупље, те свештеник Андрија остаје сам у Житорађи где службује све до смрти 1957. године. Сахрањен је у Лесковцу где је некад служио три године као капелан.

Следеће године 1958.  у Житорађи је примио дужност Призренац Никола Спасић, рођен 1912. Пре тога је службовао на парохији у Азбресници. У Житорађи остаје само непуне три године, тако да 1960-те бива премештен на Бабичку парохију у близини Лесковца. Оца Николу замењује свештеник Живорад Јолић родом из околине Крушевца, један од виђенијих житорађских свештеника. Отац Живорад је кратко време остао на парохији јер је због потребе службе у Епархији нишкој, пребачен за Ниш где је службовао при Епархији, и једно време био на служби код Епископа Јована, а и касније остаје у епархијској служби све до пензионисања.

Кратко време после свештеника Живорада на парохији у Житорађи службује свештеник Братислав Јовановић, родом из Топличког Шарљинца. Службу наставља као парох орљански све до упокојења. Сахрањен је у Орљану.

Седамдесетих година на парохију долази Отац Србољуб Стаменковић, рођени Житорађанин, који остаје на парохији све до пензионисања 2011. године опслужујући како своју парохију тако и по потреби и житорађску прву. Тих година 1970-1975. је свештенослужитељ у Житорађи и Раде Милановић, родом из Прешева. Он бива премештен на парохију у селу Биљача код Прешева а на његово место долази Милан Роглић, који остаје пуних 25 година на парохији у Житорађи. По одласку Оца Милана за Прокупље, у Житорађи бива постављен за пароха прве Житорађске парохије свештеник Ђукан Оровић са парохије у Блацу 2000. године. Године 2011. са одласком оца Србољуба у пензију, на другу житорађску парохију бива постављен свештеник Александар Саша Стојиљковић родом из Житорађе. Занимљиво је да је отац Александар најпре почео службовање у Житорађи као ђакон о Васкрсу 2011, да би у новембру исте године био рукоположен за свештеника у Манастиру Светог Николе у Куршумлији, као први рукоположени свештеник после осам векова постојања Немањине задужбине. Рукоположио га је тадашњи Епископ нишки ГГ Јован Пурић. Тренутно у Црквеној општини Житорађа службује четири свештеника. Од пре пар година су на служби и свештеник Хаџи Трајко Стојковић из Бадњевца, који је премештен из парохије у Лебану, и свештеник Војкан Радовановић који долази из Димитровграда.

Време у коме је службовао отац Србољуб је обележено политичким устројством ондашњег друштва, те се није могло очекивати да црквени живот буде богатији него што је био, односно скоро да га није ни било осим оног најнужнијег. Парохија се одржавала колико је то било могуће, макар да не пропада ако се не може већ градити. Међутим са доласком неког новог времена деведесетих година прошлог века, стање се поправља те данас слободно можемо рећи да црква делује као саствни део друштва у коме егзистира и то полако даје резултате. У периоду од 1990. и даље у Црквеној општини Житорађа су храмови обновљени, што захваљујући труду свештенства, а оно ништа мање захваљујући доброј вољи добротвора и Локалне самоуправе Општине Житорађа.

Изграђено је неколико нових храмова, у Јасеници, Доњем Црнатову, обновљен манастир Св. Николаја у Речици, постављен темељ у Вољчинцу, у потпуности реконструисан храм Свете Петке у Доњој Расовачи и Дубову, почињу припреме за изградњу храма у Пејковцу, завршен храм у Подини итд. У Житорађи је у потпуности завршен парохијски дом и урађено централно грејање у дому и у храму Светих Апостола Петра и Павла.

Поред обнове и изградње која је обележила задње две деценије, са враћањем веронауке у образовни систем Републике Србије 2000. год, парохија у Житорађи даје несебичан допринос културном животу пре свега у раду вероучитеља и свештеника вероучитеља, тако да је рад Црквене општине Житорађа један од стубова културних дешавања у нашој општини. Остварена је одлична сарадња са Народном библиотеком, обема школама основном и средњом и локалном самоуправом. Деца из наших школа која певају у Црквеном хору су на најдостојанственији начин презентовала своју парохију и Општину Житорађа, како у земљи тако и у иностранству. Посетили су Републику Бугарску, Републику Србску, Русију и Јужну Осетију.

Шта рећи на крају, свако од наших свештенослужитеља је дао свој допринос нашој заједници колико је могао или како су времена дозвољавала. Добре воље никада није недостајало, и нека би драги Бог благословио све нас на путу служења Богу и народу. О млађим свештенослужитељима ће вероватно више писати неко други са веће временске дистанце…, а они нека остављају добре трагове да их са поносом памтимо.

Аутор текста; Горан Поп Антанасковић

Коришћена литература; Летопис цркве житорађске, Споменица Тасе Урошевића, Ниш 1929 г.и Монографија села Житорађа; Живојин Станисављевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *