Количине зелениша које Србија увози из године у годину све су веће и надмашују испоруке које шаљемо у свет. И овдашњи повртари, који су надалеко познати по пластеничкој производњи, муку муче са иностраном конкуренцијом и приморани су да тржиште проналазе далеко од Добрича. Зато и не чуди што су постале готово уобичајене слике засада остављених да пропадају, јер се пољопривредницима не исплати чак ни да их беру.
Наши пољопривредни произвођачи, како за Радио Копријан каже један од њих Зоран Димитријевић из Самариновца, који на око 50 ха земљишта гаји рано поврће, као и ратарске културе, а своју робу продаје у маркетима у Врању и Параћину, губе битку са увозницима, не због разлике у квалитету, већ у цени коштања производа. – У Албанији одакле стижу велике количине поврћа, се не гаји квалитетније поврће, већ је мања цена та која продаје њихову робу на српском тржишту. Ипак, има земаља које су спремне да добро плате добар квалитет, а несумњиво је да имамо производе који су међу најбољима у региону. Зато би наши пољопривредни произвођачи требало да се окрену другим тржиштима, кад нам већ ово домаће није наклоњено.
Ипак, како истиче, југ Србије бележи скромне извозне резултате, без обзира на то што је у разговору са многим купцима, само потврђено оно што овдашњи прољопривредници одавно знају. – Наша роба има посебан, другачији укус, нарочито уколико се примењује, као што ја радим, био заштита, где постоји тзв.интегрисана производња, док је употреба хемијских средства минимална. Међутим, немамо одговарајуће стандарде. ГлобалГап стандард (ЕУ стандард добре пољопривредне праксе), који нам је преко потребан, отворио би нам све границе. Наш извоз тренутно је ограничен на земље региона, углавном током јула и августа месеца, а да би се то променило на боље потребно је, поред стандарда имати и добру организација, што код нас није случај.
Димитријевић је, каже, заговорник идеје да се на територији општине Дољевац изгради откупни центар, јер је овај простор на повољном стратешком месту и одлично је повезан саобраћајницама, тако да би пољопривредницима била лако да своју робу довозе, а купцима да је овде купују. Међутим, од иницијативе се нажалост није далеко одмакло, јер још увек, истиче, не постоји воља и спремност пољопривредника из овог краја, али и надлежних институција да се посвете решавању овог проблема, без обзира на то што је ово претежно пољопривредни крај, а велики број породица живи од узгајања поврћа.
Иначе, Србија највише извози шаргарепу, црни лук, паприку и краставац, док увозимо парадајз, кромпир, пасуљ, купус и келерабу, због чега наша земља бележи негативан биланс спољнотрговинске размене пољопривредних производа у вредности од 22,8 милиона долара. Највећи увоз је из комшилука, па тако из Албаније на наше трпезе углавном стижу краставац и парадајз.
Ј.Козомара/Д.Динић
Фото: З. Димитријевић