Универзитетски професор у пензији др Бошко С. Прокић, поред бројних стручних и досад објављених радова и монографија, последњих година интензивно припрема књигу о Добричу, као доњем делу Топлице. То је књига у два тома. У првом тому у првој књизи су основе и неке друге карактеристике Добрича где је аутор обрадио 16 карактеристика, почев од имена и територије до сличности и разлике између Добрича и Топлице. Друга књига говори о Добричу кроз историју, тј. од првих тренутака када се Добрич помиње, а то је 14. век. Други том је у ствари статисткичка слика Добрича. То је доста обимна књига, а други део ће бити о знаменитим личностима и новим карактеристикама Добрича. Наша редакција ће наставити са објављивањем одломака из овог досад најсвеобухватнијег и интердисциплинарног дела о Добрича.

На почетку друге десетине 20. века на Балкану су се узбуркале страсти између Турске на једној страни и балканских држава које су хтеле своју независност те да протерају Турке са ових простора. Тако је од 8.10.1912. године до марта 1913. године дошло до оружаних сукоба између Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке на једној страни и Турске на другој. У овом рату након битака као што су Кумановска, Прилепска, Битољска и друге дошло је до проширења балканских држава и повлачења Турске на исток према Азији. У новоствореним државама интензивно се радило на организацији живота, рада и власти, па и у Добричу као новоослобођеној територији у саставу српске државе.

Но, убрзо је дошло је до неспоразума између победница балканских држава око поделе ослобођених територија од Турске и поделе ратног плена што је довело до Другог Балканског рата углавном између Србије и Бугарске. На једној страни су биле Србија и Грчка а на другој Бугарска. Главна и одлучујућа битка била је Брегалничка битка. У њој се нарочито истакао Други пшадијски пук „Књаз Михајло“, који је касније био познат као „Гвоздени пук“ у коме су, поред других, ратовали многи Добричани, од којих се многи нису вратили живи. На почетку при оснивању Другог гвозденог пука он је бројао 5000 бораца и убрзо је око 400 официра и других старешина. Он је и поред храбрости и борбености претрпео велике губитке у ратовима у првој половини 20. века. Половина бораца који су чинили овај пук приликом оснивања није дочекало живо завршетак рата и повратак кући. Према неким проценама скоро свака кућа у Добричу је имала ратнике и погинуле у овим ратовима. Просечно је свака фамилија имала два погинула Добричана у овим ратовима у првој половини 20. века.

Многи Добричани су учествовали у оба балканска рата. Настрадало је и због рата искључено из рада најпродуктивнији део Добрича, а то је условило недостатак сељака за обраду земље. Рат је однео и стоку и оруђа за рад (стоку, кола и алате). Добричани су у том периоду баве углавном ратарством и повртарством а у брдским пределима и сточарством. Од индустрије јављају се млинови (два у Дољевцу), вуновлачаре, ковачи, поткивачи, колари, столари, пинтери, и још неки занати, трговина (бакалнице) у већим селима. Дакле, привреда и јавне службе су неразвијене. Мали број се школује и има само 4 школе – Житорађе, Ђакус, Дубово и Доње Црнатово. Касније школу добија Стара Божурна а од 1930. године и друга села. Јављају се прве културне установе. Прво се јављају читаонице у Житорађи и Старој Божурни у овом делу Добрича, а пред први светски рат и прва културно уметничка друштва и спортска друштва. Носиоци културног живота су учитељи, ђаци гимназије који покрећу живот у села Добрича.

У Балканским ратовима су учествовали Добричани из свих његових крајева. Тако из села која данас припадају општини Мерошина, а многи од њих су погинули у овим борбама и то преко 250 укупно, највише 41 их је из Балајинца, 21 из Александровца, 15 из Крајковца, 11 из Мрамора, по 10 из Баличевца и Азбреснице, 9 из Чубуре, по 8 из Дудулајца и Рожине, по 6 из Батушинца и Градишта, по 5 из Биљега, Бреста, Дешилова и Доње Расоваче а и из свих других села 2-4 побијених.

Према прецизној евиденцији са именима и презименима појединаца у Хроници, у овом делу Добрича у ратној 1912., погинуло је преко 200 Добричана. Највише 31 из Балајинца, 21 из Александровца, 10 из Азбреснице и Баличевца, 8 из Дудулајца, по 6 из Батушинца и Градишта, из сваког села по неко у распону од 1 до 5.

У Првом светском рату било је још масовније учешће Добричана али је и више оставило живот у овом рату.

У току Балканских ратова као и у Првом светском рату у којима су грађани Топлице и Добрича узели масовно учешће нарочито су познати војници Гвозденог пука чији су борци нарочито Моравци и Динарци били веома храбри и патриотски расположени. Гвоздени пук се нарочито истакао у Кумановској бици у Другом Балканском рату и пробоју војске и народа Проклетија и Црне Горе и Албаније, а посебно у пробоју Солунског фронта. Напред где се говори о Гвозденом пуку.

У првој половини 20. века сви Добричани војни обвезници су се одазвали позиву за рат и храбро учествовали у ратовима а многи су оставили кости у пределима изван Србије, а посебно у Грчкој и то као припадници Другог Гвозденог пука. Кад се говори о учешћу Добричана у ратовима у првој половини 20. века имамо на уму веома тешке и одговорне задатке које је команда одредила Другом Гвозденом пуку. Само у Брегалничкој бици погинуо је командант и сви командири Другог Гвозденог пука. Исто тако значајно је учешће Другог Гвозденог пука у Првом светском рату- битка код Темерина у току Церске битке на Дрини, као Колубарске битке у којој је командант пука Миливоје Стојковић иако болестан учествовао у њој и погинуо у овој бици.

За време повлачења бораца и народа кроз Македонију Други Гвоздени пук је имао задатак да штити одступање војске и народа. У знак признања за ратне заслуге Други Гвоздени пук једини није био расформиран већ је давао обезбеђење све до 1920. године. Он је био највише одликован пук а многи његови војници и официри су више пута одликовани многим високим одликовањима.

ДОБРИЧ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Познато је да је Први светски рат избио након Видовдана 1914. године када је Аустрија објавила рат Србији узимајући као повод Сарајевски атентат Гаврила Принципа. Узроци рата били су оживљавање идеје о продору Немаца на исток (Drang Nach Hoshen) и више пута изражена жеља да се Немци прошире на простор Балкана и даље према Русији.

У њему су учествовале Немачка, Аустроугарска и Бугарска на једној страни, а на другој страни Србија и касније њене савезнице. Након окупације Србије и ових простора Балкана формиране су две окупационе зоне аустроугарско-немачка и бугарска. Добрич је био део бугарске окупационе зоне, јер су се Бугари најзад домогли овог дела Балкана, како су покушавали да шире свој утицај и раније још од Санстефанског уговора о миру 1878. године.

У Балканским ратовима и Првом светском рату учешће Добричана у њима је било запажено јер је избегавање војних и ратних обавеза у вредносном систему Добричана било веома ретко и сматрало се великом срамотом.

Простор Добрича је био и поприште борби у овим ратовима. Тако су Бугари  30.10.1915. године прошли преко Мерошинског брда и напали Прокупље а после губитака у борбама за Прокупље и отпора српске војске Бугари су се повукли кроз Добрич према Нишу и улогорили у Новој Божурни. Убрзо су уз извињење општинске власти из Прокупља Бугари упали у Прокупље са аустроугарском војском и окупирали га сместивши се у гимназију и основну школу. За време Првог светског рата и бугарске окупације уведен је бугарски режим а отпуштени српски учитељи, попови и кметови. Заменили су их бугарски. Тако је настао процес бугаризације и Добрича као и свих других места у којима су Бугари били окупациона власт. То је све довело и до отора становништва у познатом Топличком устанку, у коме су учествовали и Добричани ,1917. године, који је директно изазван општом мобилизацијом у бугарску војску свих мушкараца од 17 до 50 година. Устанак је угушен, а Бугари су за  одмазду пљачкали, палили куће и уништавали другу имовину, било је и силовања, пребијања, мучења па и масовног вешања и одвођења у ропство недужних стараца, жена па и деце. Само у почетку код Нове Божурне стрељано је 28 људи.

Први светски рат је био за велики део света светски међународни сукоб а за Србе и општенародна борба за опстанак и спас народа Србије. Стога су сви Срби свих социјалних слојева, професија, идеологија и узраста били спремни да се укључе у борбу и испуне све што је потребно за спас народа без обзира на старост и друга својства. Тако су се у борбеном строју нашла и мала деца, жене и одрасли људи специфичних особина.

Добар пример су дете од 8 година Момчило Гаврић из Лознице и Драгутин Матић из заплањског села Колетица.

Момчило Гаврић је са 8 година остао у рату без оба родитеља, био приморан да постане војник, прихваћен од војске обукао униформу и прошао многе битке укључујући и прелаз преко Албаније, боравак у Грчкој и опоравак и учествовао у пробоју Солунског фронта, рањаван у 11. години и унапређен у подофицирски чин. Али истовремено и два пута хапшен – због наводног избегавања војне обавезе иза рата јер му нису веровали да је као дете одслужио војни рок и изјаве да зна какви су Албанци пријатељи Срба јер су за кору хлеба куповали пушке из којих су убијали Србе. Због ове изјаве је 1917. провео 6 месеци у затвору, а после тога је 2 године потпуно занемео.

Драгутин Матић је борац са посебним способностима да види и осети оно што други не могу и због тога је назван „Соколово око“ а Енглези су написали студију о његовом необичном виду.

Ова два храбра мала борца били су тако скромни да нису тражили никаква признања и умрли су живећи обични живот у миру и изолацији и тек ових дана су добили заслужена признања, улице и обележја – споменике. Тиме данашњи Срби исправљају велику неправду незахвалних Срба према својим спасиоцима у ратним опасностима. Срби учесници Првог светског рата су поставили два светска историјска непревазиђена рекорда: имали су најмлађег ратника од 8 година и најбољег ратника извиђача са особинама сокола.

 

Приредио: Љубиша Милошевић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *