Милева Јакшић оставила је доста трага песништву Војислава Илића. Неке од његових најбољих песама писане су њој. Ниједна жена није толико инспирисала песника. Њен случај, поред тога, интересантан је и за компаративне студије Илићевог песништва. У песмама посвећеним Милеви Јакшић Илић је показао сву своју културу и начитаност.
Милева Јакшић била је уметничке природе, а боље школована и од самог Илића. То му је свакако импоновало, а желео је и сам да импонује, и он је то постицао несвесно на један префињен и заиста ненаметљив начин.
Са Милевом Јакшић завршио се један период Илићевог живота, завршава се песникова младост. Нови период који ће после ње почети и трајати до краја Илићевог живота, биће период неуредног боемског лутања и сталних премештаја у служби и узалудној тежњи за стабилизовањем. Али, у исто време то ће бити период стваралачке зрелости и најактуелнијег политичног дејсвтовања Војислава Илића. Тај други период почиње 1887. године.
Левица је умрла крајем 1889. године. Илић је није заборавио ни после смрти. Много касније, јануара 1892. он из Турн – Северина у једном (необјављеном) писму свом пријатељу и првом критичару, Милану Савићу, (био је у то време сарадник „Стражилова“) евоцира успомену на Милеву Јакшић називајући дане проведене са њом „слатким временима“, а свој однос са Милевом својом „Нај(већом)љубави“.
Бележимо и следеће:
Честитајући Нову 1888.годину Милану Савићу, у једном писму у стиховима, Илић евоцира успомене на прошлу зиму и време које је захваљујући Савићевој помоћи провео са Милевом у Новом Саду, Каменици (Сремској) и Варварину. Још би се за неколико песама из 1887. године и с почетка 1888. могло рећи да су посвећене Милеви Јакшић или успомени на везу са њом; то су „Фантазија у ноћи“, „Исток“, „Стара песма“ и не само то, из записа на спомињаној Тијаниној слици, која се чува у Музеју града Београда, види се да је он код Милеве био у Варварину новембра 1887. године. Запис је датиран: 20-XI-87 у Варварину, Илић је могао остати са њом врло кратко време. Из тог времена имамо о Милеви неколико архивских вести, које показују да су догађаји узели сасвим неочекивани обрт.
Првог јануара 1888. Милева даје оставку на учитељски позив у Варварину, јер се испросила (17. децембра 1887. године) али с молбом да јој остане право на службовање. Милева се заиста и удала за неког учитеља Ристу Протића, са којим је живела само неколико месеци у Прокупљу, јер су се како изгледа, њихови односи убрзо покварили: већ 20. јула 1888. Милева тражи поново службу са напоменом да би „ишла ма где за учитељицу ручног рада“.
У Ђакусу и Пејковцу, два скоро спојена села која одувек имају заједничку школу, пошту и амбуланту, мало људи знају да је овде учитељевала Милева Јакшић. Један од ректих је некадашњи секретар Скупштине општине Житорађа Душан Веселиновић.
Он се сећао да му је деда Светозар Тоза Веселиновић шестдесетих година причао да је ондашња учитељка Милева дала и задужила њега (Светозара) и још једног ђака да засаде један бор испред школске зграде, што су и са великим задовољством урадили. Бор је растао годинама а Светозар пролазећи уживајући поглеђивао. Једном је приметио да је врх одсечен. То га је страшно наљутило. Посумњао је прво да је то урадила нека домаћица и чепку бора засадила испред дворишта а убрзо се уверио да то није јер је обишао скоро сва дворишта.
Ипак се досетио. Био је то петак 18. фебруар 1944. године. У селу је био обичај да се на капији о свадби праве венци од цвећа. Тада су петком увече приређиване кућне момачке вечери младожења а четворо њих се женило тог викенда. Брзо је обишао сва четири домаћинства. Код једног је видео грану истог оног бора испред школе. Одмах је позвао домаћина и изгрдио речима: „ Пушка те убила“. Није било дуго а клетва се обистнила. Човек који је одсекао врх бора убијен је из пушке.
И данас постоји овај бор испред заједничке амбуланте Ђакуса и Пејковца. Преко пута су нова школска зграда и пошта. Нажалост нико не зна где се налази гроб Милеве Јакшић. Један од њих који трага хумком ћерке Ђуре Јакшића је и Тројан Милић, некадашњи матичар месне канцеларије у Пејковцу. Он нам је казао да је од старих људи чуо да је учитељица Милева Јакшић сахрањена на месту испред данашње зграде поште у Ђакусу и да се сећа да је на овом месту био мали крст, а да је касније измештен. Сматра да су мештани овог села пали на испиту необележивши достојно њен гроб. Можда су сматрали због њене наводно саблажљиве љубави да је било срамота да у духу православља обележе гроб.
Ми смо на сеоском гробљу у Ђакусу негде на средини поред пута према Старој Божурни пронашли плочу на којој се једва распознаје име Милеве Јакшић. Плоча је једноставно положена на земљу. Предстоји иницијатива за достојно обележавање њеног гроба.
Аутор текста; Љубиша Милошевић, новинар и публициста
*ЗАБРАЊЕНО СВАКО ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ИЛИ ФОТОГРАФИЈА БЕЗ ОДОБРЕЊА РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ АУТОРА!