Милутин Бојић рођен је 1892.године у Београду. Похађао је Основну школу „Вук Караџић“ у Београду (тада се звала „Палилулска школа“) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и српски војник у Првом светском рату.
Милутин Бојић је учесник балканских ратова 1912. и 1913.године, као и Првог светског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915.године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“, посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
Иако је живео само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона.
По објави рата Милутин Бојић отишао је у Ниш, где је при Врховној команди обављао дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун. Као сведок масовног умирања на острву Виду, он је написао своју најупечатљивију песму Плава гробница, која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса. У овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917.године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.
Плава гробница је назив који се користи за море наспрам југоисточне обале острва Крфа у које су током Првог светског рата сахрањивани преминули српски војници када на острву Виду више није било места. Временом је дошло до погрешног тумачења простора „Плаве гробнице“ па се данас тај назив користи за море около острвцета Вида, у граду Крфу.
Ово потресно место инспирисало је Милутина Бојића да напише своју чувену песму „Плава гробница“. Када су се српски војници повукли из Албаније отишли су на острво Видо. Због разних болести и глади много људи је умрло. Како на острву није било довољно места да се достојно сахране, њихова тела спуштана су у Јонско море.
8. новембра 1917.године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922.године пренесени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на српском војном гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.
Фото; Википедија
Видео; YouTube Историјат