Широј фудбалској јавности браћа Илић постали су познати 2017. када су од стране управе Црвене Звезде, на челу са Звезданом Терзићем тада 18-годишњи Лука, и 16-годишњи Иван представљени као ’’златне коке’’ Црвене Звезде, и тада су заокупирали сву светску фудбалску јавност. А од школе фудбала Филип Филиповић у родном Нишу, до епитета једних од највећих европских и светских талената, браћа Лука (21) и Иван (19) крчили су дугачак и ни мало лак пут. А он их је водио преко Реала из Ниша, Маракане, Манчестер Ситија и прошле сезоне НАЦ Бреде па назад у родни Ниш, и Чаир. Наравно, неће Илићи наставити каријеру у свом родном граду, али услед актуелне ситуације, и тога што имају неоубичајно дугу паузу, млађане Нишлије искористиле су прилику и већ трећу недељу активно раде са првим тимом Радничког. Наша екипа искористила је прилику и разговарала са Луком и Иваном о фудбалу, али и другим не фудбалским темама.
– Како је вратити се поново на Чаир ?
Лука Илић: Па могу рећи да је ово скроз непланирано, и да због актуелне ситуације, и после 7 година од како сам отишао из Ниша имам оволику паузу. Па сам паузу искористио да кренем да тренирам са Радничким, и последње 2-3 недеље радимо са њима на Чаиру. За сада иде одлично, осећај је фантастичан, иако никад званично нисам био играч Радничког тако да користим ситуацију да упознам неке нове фудбалере и пријатеље.
Иван Илић: Супер је осећај. Као што је Лука рекао имамо једну дужу, неочекивану паузу, због актуелне ситуације. Било је планирано да имамо много краћи одмор, али то тренутна ситуација није дозволила па смо остали дуже и то што тренирамо са Радничким је стварно сјајно, тренирамо у свом родном граду и крају и заиста је осећај невероватан.
– Обојица сте на списку селектора У-21 репрезентације Илије Столице, за мечеве са Летонијом и Бугарском. Шта очекујете од тих мечева?
Лука Илић: Па мислим да сваки играч који игра за репрезентацију и добије позив има у глави само једну мисао а то је – победа! Фокус је на победи, и не очекујем ништа друго. Идемо спремни тамо, јер нам требају четири победе из четири меча за пласман на Европско првенство. Тако да морамо бити максимално спремни и фокусирани.
Иван Илић: Ко год ме је питао за репрезентацију ја кажем да је репрезентација највиши ниво спорта који играш. А то је да представљаш своју земљу. Идемо да се боримо, да покажемо оно што најбоље знамо и да победимо. И искрено верујем да је изводљиво да остваримо четири од четири.
– Шта је то што Луку и Ивана разликује карактерно, а шта фудбалски?
Лука Илић: Доста људи нам кажу да што се тиче спољашности смо исти, без обзира на то што сам ја старији 2 године. По карактеру смо веома различити, понекад сам ја доста повучен, волим да проводим време сам, а он воли да прича и запиткује и тако да смо скроз различити. Јесмо браћа али тотално смо различити.
Иван Илић: Наша највећа фудбалска разлика је у томе што никако не можемо бити исти. Различити смо типови играча. Лука игра офанзивног везног, ја сам дефанзивни везиста. Играмо истом ногом, али све друго је различито. Он више воли 1 на 1 ситуације да решава, док се ја трудим да играм простије, и одбраним свој гол.
– Колико је бреме обући дрес Звезде са 16 и 18 година, и уз то понети епитет најталентованијих клинаца у Србији ?
Лука Илић: Ја сам исто дебитовао са 16 година за Звезду, али на незваничном мечу са Лудогорецом. Мислим да прво као особа много сазриш и промениш се у животу, јер прво то је невероватан осећај делиити свлачионицу са именима какво је Ненад Милијаш, који је легенда клуба. Такође ту су били Доналд, Ле Талек, Канга, наше Нишлије, Радоњић и Шиља Пешић. Бити најмлађи и у том друштву и постизати такве резултате мислим да је нешто што не може да доживи свако, тако да сам ја срећан и задовољан временом у Звезди.
Иван Илић: Па било је лепо. Тако млад играч кад дође у сениорску екипу је само по себи један велики подстрек. То захтева много рада и труда који морају додатно да се уложе. Тај први април, мој деби, је невероватно искуство. Добио сам тај поклон од управе клуба да дебитујем и после 37 година и Милка Ђуровског постанем најмлађи дебитант. Поносам на то, и сјајан је осећај.
– Ви сте из спортске породице, отац Срђан био је фудбалер, мајка Данијела прослављена кошаркашица, колики утицај на вас имају ти ваши спортски гени ?
Лука Илић: Ми смо из музичко-спортске породице. (смех) Мајка јесте била професионална кошаркашица, отац је играо фудбал, тако да имамо од кога да учимо. Родитељима сам захвалан на томе што нас нису терали ни на шта. Нису нас ’’силили’’ да морамо да тренирамо ако то нисмо тели и слично, и на томе сам им неизмерно захвалан. Никада нису вршили притисак на нас, и извели су нас на прави пут.
Иван Илић: Немам много шта да додам. Сложио бих се с Луком, да су увек били ту уз нас и кад је требало и кад није. Извели су нас на прави пут, и то је битно. Родитељи су нас подржавали у свему што смо радили. Као што си поменуо, и гени из те спортске породице имају утицај на нас. А ми те гене и таленат добијен од Бога, негујемо и радимо вредно.
– Рани одласци у иностранство често се покажу као мач са две оштрице, на срећу са вама није тако. Имали сте сјајну сезону у Холандији, давали голове, асистирали.. Малочас смо помињали бреме Звездиног дреса, а да ли је веће оптерећење отићи као малолетан у клуб какав је Манчестер Сити?
Лука Илић: До трансфера у Сити дошло је зато што је клуб тада био у невероватно лошој ситуацији, и онда се ту све и свашта издешавало. Срећом Иван и ја смо имали добре партије у Звезди и у репрезентацији, тако да су све коцкице поклопиле да дође до тог трансфера. Искрено речено, можда смо сад и далеко од Манчестер Ситија, јер то је један од најбољих клубова у свету. Истина је да смо имали јако добру сезону у Бреди, иако је то друга лига, имали смо добра издања и у купу Холандије били смо и главни фаворити за повратак у први ранг, тако да за сад иде све како треба. И надамо се што ранијем дебију за Сити.
Иван Илић: Пре свега били смо срећни кад смо добили информацију да нас клуб какав је Сити тражи. Оно што је Лука рекао, далеко смо још од играња у Ситију. Као што сам напоменуо и малопре, велики је то подстрек за даљи рад. Тренутно смо по позајмицама, и очекујемо неке јаче клубове у којима ћемо моћи да играмо још боље.
– Доста ’’клинаца’’ је у претходних неколико година кренуло из Ниша, и игра по највећим клубовима у Србији и Европи. Шта је то што по вама, издваја нишке школе фудбала у односу на остале у Србији, па отуд једна хиперпродукција младих играча у последњих неколико година?
Лука Илић: Па знаш како, ја мислим, то јест то је неко моје мишљење, да стварно иде неко иде то с колена на колено. Има пар школа фудбала, које имају заиста добре тренере, играче са искуством. На пример Реал Ниш, је тренутно најбоља школица фудбала у граду. Ту су Горан Стојиљковић, Рамбо Петковић, Жућа Милетић то су људи од којих деца могу да науче много фудбалских ствари. И онда кроз сазревање играчко увек ће се наћи 3-4 играча која ће одскакати од групе и направити нешто велико.
Иван Илић: Има доста квалитетних школа фудбала у Нишу, сложио бих се са братом. Што кажу људи, Нишлије су дијаманти српског фудбала. Има доста тренера који су професионалци, били сјајни играчи који могу доста да те науче. Али, остатак је на теби, колико ћеш вредно да радиш, и негујеш то научено.
– На терену сте беспоштедни борци. Игра ли улогу у томе, податак да сте пореклом Топличани, односно из Глашинца надомак Житорађе, да ли та крв неустрашивих Топличана је пресудан фактор за вашу пожртвованост на терену.
Лука Илић: Вероватно јесте. Као млађи смо више времена проводили у Глашинцу, у селу одакле потичу наши. Сад тренутно због професионалних обавеза и не идемо често, али поносни смо на своје порекло и гене, и сигурно да има тих гена у нама, за које ми нисмо свесни а добијемо их по рођењу.
Иван Илић: Поново бих се сложио са Луком. То је једно јако дивно место. Наш деда, Слободан Илић – Бобан, познати југословенски певач потиче одатле, и сигурно је да нам је то што у нама тече крв једног тако успешног и сјајног човека једна јако велика сатисфакција.
Лука и Иван вредно раде на Чаиру и чекају окупљање са репрезентацијом. Док ишчекују позив, требало би да и њихови даљи кораци у каријери добију расплет. До тада нас ови дивни млади људи, са осмехом на лицу, испраћају из свог Ниша, и саветују све клинце који би да крену њиховим стопама да верују у себе и буду истрајни. А Ниш ће сигурно је, у наредним годинама бити поред своје дуге историјске баштине бити познат и по двојици фудбалских виртуоза који ће својим потезима освајати публику широм земље и света. Као што је њихов деда Слободан седамдесетих година радио са песмом Рамо Рамо, а њихова мајка Данијела 90-их и 2000-их у дресу репрезентације. До тада и њима и нама остаје да чекамо, а онда да сви заједно уживамо у њиховим чаролијама.
Фото: Лука Илић приватна архива, Јужне вести
* ПРЕУЗИМАЊЕ ТЕКСТА ДОЗВОЉЕНО САМО УЗ ДИРЕКТНО НАВОЂЕЊЕ АУТОРА И ДОБРИЧКИХ ИНТЕРНЕТ НОВИНА КАО ИЗВОРА ТЕКСТА, УЗ ХИПЕРЛИНКОВАЊЕ!