Милош Петковић је рођен 1986. године у Нишу. Од 2008. године пише романе и кратке приче. Аутор је три трилогије: “Вукови судбине”, “Перунов хроничар”, “Седам мачева”, романа “Вештица из Страшилова – Мементо мори, који коауторски потписује са руским писцем Антоном Ивановичем Лесковим. Што се тиче коауторства Милош Петковић потписује и роман “Језомор – Портрет тропрстог сликара” са Младеном Станисављевићем из Ниша, а са фронтменом групе Ортодокс Келтс Ацом Селтиком и Игором Крстићем роман “Уснули змајеви”. Недавно је објављен роман “Од мача до кубуре” који је настао у сарадњи са Младеном Ђорђевићем из Ниша.

Популарни писац епске фантастике аутор је и тетралогије “Патуљци и виле”, коју објављује издавачка кућа “Пчелица” из Чачка. Свака од четири књиге за децу посвећена је једном годишњем добу. Књиге су, до сада, преведене на енглески језик.

Као уредник потписује две збирке прича “Чувари златног руна” (приче Хомоља и Звижда) у којима су, између осталих, заступљени и Љубивоје Ршумовић, Урош Петровић и многи други. Такође, као уредник је сарађивао са десетак српских писаца, пре свега под окриљем издавачке куће “Отворена књига” из Београда.

Милош Петковић радио је као предавач у школама креативног писања, и један је од оснивача удружења “Ордо Дракониш” и један од утемељивача Фестивала фантастике у Нишу (до сада два издања: Толкиниш 2018. и Готниш 2019). Најмлађи је члан Удружења књижевника и књижевних преводилаца града Ниша. Добитник је награда “Света Петка”, “Светосавски печат” и “Златни траг”. Петковић је постао једини писац у историји српске књижевности који је пре своје тридесете године написао и објавио десет романа.

– Да ли своју инспирацију проналазите у књигама, филмовима, људима или окружењу?

На првом месту, то је окружење. Волим детаље, слике које траже да им речима удахнемо живот, тајне које се крију испод прашине. Волим када речима могу са њих да стргнем вео заборава. Ту су, наравно, и људи, животне приче у којима су они главни протагонисти и чињеница да се у овом данашњем, “модерном” добу, повремено укажу неки посебни, јединствени људи, који нису творевина настала у неком калупу. Фасцинантно је колико појединац правим примером може позитивно да утиче на друге људе, да их покрене, инспирише, натера их на размишљање. Што се тиче филмова, они за мене представљају забаву, волим да се одморим уз добар филм, док су књиге део свакодневнице, попут хране, али хране за душу.

– Да ли је словенска митологија коначно заузела место које јој припада на књижевној сцени?

И јесте, и није. То кажем јер свакако има још простора, словенска митологија је веома богата, раскошна, посебна, али и поприлично неистражена. Ово што сада имамо код нас (један вид експанзије) ја видим као добар темељ. Што више буде било аутора са правим мотивом, који се словенском митологијом баве из љубави, због жеље да је и други упознају, то ће она јаче сијати на нашој сцени.

– Аутор сте многобројних романа, на које дело сте посебно поносни?

Посебно сам поносан на серијал “Патуљци и виле” (Пролеће, Лето, Јесен и Зима) које објављује издавачка кућа “Пчелица”. Разлога је неколико. Пре свега, то су приче које сам својевремено причао ћеркици пре спавања, а на њен наговор сам их, на крају, преточио у књиге. Писао сам из љубави према сопственом детету, не размишљајући шта ће се даље са њима дешавати. У међувремену, те књиге су дошле до великог броја читалаца, преведене су на енглески, увелико се спрема позоришна представа по првом делу серијала. Упловио сам у свет дечије књижевности на најбољи могући начин, уз реченицу/мото серијала: Не постоји магија моћнија од љубави. Такође, додао бих да сам поносан због објављивања “Уснулих змајева” у нашој највећој кући “Лагуни”, заједно са Ацом Селтиком и Игором Крстићем.

– Када бисте се сутра пробудили у кожи било ког познатог светскког писца, ко би то био?

Од живих, то би можда био Нил Гејмен, један од најмаштовитијих писаца данашњице, или Стивен Кинг, творац многих незаборавних, култних прича. Од оних који нису међу живима, Толкин, можда Робер Е. Хауард, па и Жил Верн и Џек Лондон. Наравно, све ово кажем хипотетички, и као неко ко воли фантастику. Ипак ми је сасвим добро у сопственој кожи (упркос неким тетоважама које годинама на њој носим где год да кренем) (смех).

– Какав је напредак фантастике у последњих десет година и где видите фантастику у наредних десет година?

Напредак је огроман, чињеница је да је фантастика данас најпопуларнија, како у књижевности, тако и у кинематографији, свету видео игара итд. Што се тиче те блиске будућности, мислим да се њен успон крије у неким мање познатим делима, које долазе из земаља мимо енглеског говорног подручја, и то ме радује.

– Недавно је изашао Ваш нови роман „Од мача до кубуре“, у сарадњи са Младеном Ђорђевићем, колико је било тешко писати о српским великанима и легендарним витезовима из наше историје?

Није било нимало тешко, али носи велику дозу одговорности. Наш народ је посебан, има специфичан однос према великанима из прошлости, у свакоме од нас и дан-данас живе и пожртвовани Милош Обилић, и мудри кнез Лазар, и неустрашиви Карађорђе, виспрени Змај од Ноћаја или харизматична Чучук Стана, зато ми је драго да у опусу имам и књигу која се бави њиховим животима. Такође, посебно ми је драго јер сам књигу “Од мача до кубуре” писао са другом из школске клупе.

– Шта је теже, започети роман или завршити га?

По мени, завршити га. Полазну тачку, идеју, имају многи, али како завршити причу, где је циљ, и то ефектан циљ, за то треба стрпљења, много мозгања, одрицања. Колико само има романа који имају добру идеју, причу, али слабу изведбу и неубедљив крај? Број је поприличан, нарочито у овом времену хипер-продукције. Зато је мој савет младима који пишу, а радио сам са доста њих у школама креативног писања, да пре почетка увек имају тачку А и тачку Б, да знају одакле крећи и где се то путешествије завршава, за све оно између побринуће се стара-добра машта.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *