Храбри трубач Гвозденог пука: Рустем Сејдић, деда Фејата Сејдића (2.део)

Кобна вест о  злочинима бугарске војске над становништвом у југоисточној Србији после Топличког устанка 1917.године, стигла је и на Солунски фронт, до бораца пореклом из ових ових крајева, јабланичана, заплањаца и топличана, којих је било највише у чувеном Гвозденом пуку. То им је улило неустрашиву снагу у борби против непријатеља, пре свега Бугара и нагнало на велика јунаштва. Многи од њих у жељи да освете побијене породице, запаљена и опљачкана имања, добровољно су се јављали за најтеже задатке и неустрашиво ишли из борбе у борбу. Зато и не чуди што је Гвоздени пук код Бугара изазивао невиђени страх, не ретко их приморавајући на панично повлачење, уз повике: „Бегајте! Бегајте! Иде втори железни! Иде луди пук!“ Међу осветницима је био и познати трубач Топличког гвозденог пука Рустем Сејдић из Бојника, деда прослављеног трубача Фејата Сејдића. Ово је прича о још једној ромској труби, која је српској војци, у најтежим тренуцима Првог светског рата, подизала морал и водила их до победе.

Мимо знања команде Рустем Сејдић и још неколико његових сабораца, међу којима је био и чувени борац Илија Поп Тоне Илић и познати хајдук Вуксан Стругопутић тмурне јесење ноћи 1917. године, по великој киши и јакој грмљавини, упадају у бугарске ровове и врше успешну диверзију. При светлости муња и уз звуке грмљавине ови храбри борци најпре секу бодљикаву жицу и неопажено стижу до првих непријатељских редова. Док су бомбаши убацивали бомбе у бугарске ровове изазивајући панику, Рустем трубом свира команду за одступање бугарске војске, док наше војнике позива на јуриш. Само шачица Бугара је преживела и побегла из ровова, низ стрмо брдо, према команди и логору.

Након овог успешно изведеног преврата, српска војска је овладала бугарским положајима и запосела стратешки важну оближњу узвишицу, док се бугарска војска, у паници, повукла у залеђину. Чувши за ово јунаштво, положаје српске војске обишли су престолонаследник Александар Карађорђевић и француски командант савезничких снага Франше д’ Епере, а храбри борци, међу којима је био и Рустем Сејдић, одликовани су Карађорђевом звездом.

Ово није био први јуначки подвиг трубача Рустема. Наиме, и у одлучујућим тренуцима битке на Кајмакчалану, у ноћи између 29. и 30. септембра 1916. године, Рустем Сејдић је самоиницијативно свирајући, у најкритичнијем тренутку борбе, јуриш за српску војску подигао морал уморних српских војника, који су у несаломивом налету поразили Бугаре, присећа се у разговору за наш портал, Небојша Сејдић, чукунунук овог храброг трубача.

Рустем Сејдић (Фото: “Јунаци Гвозденог пука“ Д.Туровић)

Наиме, потврђује и историчар Добросав Туровић, у књизи „Јунаци Гвозденог пука“, три пута је те ноћи чувена бугарска Рилска дивизија јуришала и три пута истеривала нашу војску из ровова. У одсудним тренуцима битке, када је изгледало да се она неће повољно завршити за савезничке снаге, огласила се труба Рустема Сејдића која је позивала на јуриш. Учесници битке сведочили су касније да је звук те трубе на њих магично деловао и осоколио их да јуришају, изнова и изнова, до победе. Јуришали су и успели. Након што је заузет положај, постало је јасно зашто је непријатељ као никад раније тако бесно насртао. У бугарском табору пронађена су бурад пуна рума.

У првим тренуцима након битке ником није било јасно по чијем је наређењу издата команду за јуриш, те се Рустем, ромски трубач Гвозденог пука, нашао пред командантом Димитријем Милићем, на саслушању. „ Када сам видео, господине команданте, како ће наша славна војска да пропадне, самовласно сам засвирао јуриш, па макар ме сада стрељали“, било је све што је Рустем рекао. Није стрељан. Напротив. И за овај домишљати подвиг Сејдић је одликован.

Иначе, легендарна Рустемова труба, која се, приликом свирања држи једном руком, што је разликује од класичне трубе и данас се налази у породичном дому Сејдића у Бојнику, док је на жалост временом изгуљен његов орден, као и Албанска споменица.

Четири генерације Сејдића са трубом, покојни Фејат, његов син Зоран, унук Небојша и праунук Виктор (Фото: Новости)

Труба је била и остала заштитни знак ове породице. Чак шест генерација Сејдића свирало је или и даље свира трубу, а Фејат је свакако најпознатији. Сада стопама својих предака иде, шести у том низу, Небојша, Фејатов унук, а Рустемов чукунунук. Таленат за музику, иако има само шест година, како каже Небојша за наш портал, има и његов син.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *