Сашка Михајловић је рођена 1997. године у Прокупљу. Основну школу завршила у Пејковцу, а 2016. завршила Средњу школу у Житорађи. Студент је Филозофског факултета у Нишу, смер комуницирање и односи са јавношћу. Пише од 2. године Средње школе. Пише кратке прозаичне текстове. Карактеристично за њен стил писања је то што све што пише пише из љубави, о љубави.
Сашка пише и објављује на разним интернет порталима. Представљамо вам два Сашкина текста.
ВОЛЕЛИ СМО СЕ ПОГЛЕДИМА
Твој мирис ширио се свуда по соби,
кад заспиш крај мене,
пољубиш ме у чело, и кажеш
да ме заувек желиш крај себе..
Па лагано утонеш у сан.
А док спаваш, изашла бих на терасу у твојој мајици,
и посматрала месец.
Слушала сам ту тишину, и… била сам срећна.
Тамо, у тој соби, спавао је он!
Човек чије сам прсте испреплетала са својим,
чије су ме руке чврсто грлиле,
чије су усне љубиле само моје лице…
И грлила сам и ја јако.. у нашем дворишту,
испод јабуке,
док је време пролазило, а са њим и наше заједничке године.
Држали смо се за руке, и волели погледима….
а твој мирис се ширио свуда по соби, док сам немо посматрала јабуку у нашем дворишту, са наше терасе.
СВЕ ЗАБЛУДЕ О ТЕБИ.
Срушила бих све заблуде о теби. Поломила бих сву равнодушност.
И.. извини што не желим да слушам звук тишине. Састављала сам сваки делић себе, правећи тебе од стакла.
Хајде да се саставимо и маштамо?
Тај свет ми одговара. Док моја лабилност тад излази на врата.
И правим те од успомена, а ти се опет проклето срушиш!
Знам да је то неки знак.
Да ли и теби то неће сан на очи?
Нека.
То је само непроспавана ноћ. Стојим испред прозора и осећам како се све руши.
Извини што не могу да спречим.
Извини што је гласно.
То је само звук пуцања поноса, и свега унутар мене.