Црква Светог Јована код села Орљане, изграђена је у 11. веку на брду Кукумига или Комнига у, периоду Визанитијске власти. Црква је сведочанство о јаком верском утицају византијске цркве, којој је било подвргнуто становништво Дољевачког краја у време поновне романизације локалног становништва којој је приступила византијска власт до подизања нове цркве Св. Параскеве била је парохијска црква за читав орљански крај.
Након римско-византијског периода створена је српска држава. У средњем веку српски владари и властела изградили су велики број цркава и манастира. У Јужном поморављу и Топлици настао је велики број цркава. Тековине средњовековне српске државе, на које је српски народ посебно поносан, спадају у највредније и најважније споменике средњег века на тлу Европе. Један од таквих је, према претпоставкама и црквица Св. Николе (данас Светог Јована) која је постојала у доба Немањића на брду Кукумига код села Орљане.
Први подаци о овој црквици потичу из једна старе владарске повеље настале у 14. веку, али и из народног предања које се у селима овог краја преноси са колена на колено.
Стара византијска црква изграђен је по јединственој архитектонској замисли и у једном даху. Нешто доцније, у време изградње града Копријана (1372), и у промењеној атмосфери према Византији, у другој половини 14. и почетком 15. века, црква је осликана
У хрисовуљи кнеза Лазара манастиру Раваници писаној 1381. године, први пут се помиње село Орљане, и црква Св. Николе на брду Комњига. Црква Св. Николе која се помиње у хрисовуљи је у ствари данашња црква Св. Јована на брду изнад Орљана. По овој хрисовуљу највероватније да је црква прво била посвећена Св. оцу Николају, али како је за време Османске власти црква девастирана, а староседалачко становништво расељено, стара црквена слава и црква је сасвим заборављена.
После ослобођења од Турака када је црква била оспособљена за верску службу мештани Орљана узели су нову црквену славу – рођење Св. Јована Претече, јер се о старој слави међу сељанима ништа није знало. Овај празник као црквена слава узет је највероватније због тога што; у читавој околини није било ни једне цркве која слави Ивањдан, а није искључено да је и сама црква освећена тога дана па је тако дошло и до промене црквене славе.
Цркву у својим путописима с краја 19. века помиње и путописац Милан Ђ. Милићевић за коју каже: на брду код Орљана, које се зове Комњига налази једна стара црква од које стоје само зидови високи до 3 метра.
Путописац Тихомир Ђорђевић је 1895. године забележио да је црква већ била обновљена и; да ју је обновио неки Живадин из Ниша, који је за време рата ту чувао стражу па се зарекао да ту направи цркву ако остане жив. Међутим према извештају пароха орљанског број 160 од 10. маја 1939. године; црква је по свој прилици реновирана између 1885. и 1890. године и то стварно од неког Живадина, али који није родом не из Ниша већ из околине Пожаревца или Аранђеловца. На овој коти он је за време турско–српског рата по дејством турске артиљерије био у веома критичној ситуацији, па се заветовао, ако остане жив, да обнови цркву, која је пред његовим очима рушена турским топовима. У народу се причало да је Живадин имао и некакав план о месту где је био закопан црквени новац, па је од тог новца обновио цркву, а затим се призетио и населио у селу Вољчинце где и данас живе његови потомци.
За разлику од путописца Тихомир Ђорђевић који је видео обновљену цркву, остатке „манастира“ на брду Комига затекао је Ф. Каниц, у једном његовом путовању Србијом.
Северозападно од цркве налази се „лековит“ камен, за који се претпоставља да је била испосница неког монаха. Југоисточно, од цркве у подножју брда Комига постојала је још једна црква, на чијим темељима је од 1932. до 1936. године саграђена нова посвећена Светој Параскеви.
Старе књиге и иконе пренете су из старе 1936. године у нову цркву, а од старих предмета овде има само један фрагмент неке врло старе кадионице.
Унутрашње површине зидова наоса биле су осликане, али не онда када је она саграђена, већ много касније, по свој прилици у 14. веку, у сасвим другачијим међусобним односима Србије и Византије.
Иконостас цркве радио је Ђорђе Зогравски из Велеса, а у цркви има и велики број поклоњених икона из разних места југоисточне Србије.
Сачувана су три округла медаљона на тријумфалном луку са попрсјима светитеља у архијерејској одећи, окружени биљном орнаментиком и означени старосрпским писмом. Зналачки цртеж и вешто сложене боје, указују на то да је уметник поседовао завидно ликовно и верско образовање.
Црква је први пут највише страдала, од граната турских топова, за време српско-турског рата 1877. године, јер су из њеног непосредног окружења у овом рату дејствовале ослободилачке снаге Српске војске. Након ослобођења од Турака при цркви је било више зграда: крстионица, одељење за народ и конаци. Али су ове зграде до темеља срушене у Првом светском рату, када је и црква од гранатирања била прилично оштећена. И у Другом светском рату, с пролећа 1944. године, црква је поново оштећена од шрапнела, али знатно мање.
Године 1966. године црква је генерално оправљена, препокривена, омалтерисана, окречена, а око ње је постављен тротоар. Тада изведени радови нису били у складу са њеним првобитним изгледом.
Бетонска кућица, дужине 6 метра и ширине 4 метра, која је служила као конак, подигнута је 1967. године. Исте године пронађен је и очишћен стари бунар испод цркве.
Последњи конзерваторски радови на цркви извршени су 2000. године, када је цркви враћен првобитни изглед тј. скинут је, 1966. године нанет малтер са спољних зидова, црква је рестауирана и конзервирана. Ове радове извео је Завод за заштиту споменика из Ниша.
Легенда о цркви Св. Јована
Народна легенда која кржи у Дољевачком крају тврди да је ова црква била манастир. По њој је на супротној страни Комњиге у граду преко Мораве живела нека царица или властелинка.
Властелинка је по разапетом платну прелазила до манастира на брду Комњига ради молитве.
Како је у манастиру живео неки врло леп и углађен калуђер посумњало се у моралну исправност властелинке, па је због тога и њен град назван Курвинград. По свему судећи црква је сигурно некада била манастир, а Шупљи камен монашка испосница.
Сваке године, уочи Ивањдана, око 5 хиљада људи упути се ка брду Кукумига, како би најпре посетили Шупљи камен, а затим колона верника посети манастир Св. Јована на врху брда, палећи свеће за своје и здравље својих најмилијих.
Не зна се тачно када је народ почео да походи Шупљи камен, али према неким сазнањима , било је то после смрти веома поштованог монаха овог древног манастира , од којег је сада остала само црква.
-Шупљи камен је остатак монашке испоснице. Ту је монах проводио време у молитви и подвизавао се.То је монашки начин живота који се одликује сталном молитвом, духовним бдењем, постом и самоћом.- каже локални свештеник.
-Ми смо прошле поправили кров на овом објекту који је био у јако лошем стању и претио да угрози унутрашњост цркве. Ова црква изграђена је у 11. веку у периоду Визанитијске власти. Она је велика светиња и треба доста улагања како би се очувала. Међутим, ми немамо никакву подршку од надлежних који су цркву прогласили културним добром. Ми се трудимо да је сачувамо, али за било какве радове ми морамо да тражимо сагланост и она тешко стиже.- каже свештеник Милан.
Због свог историјског, архитектонског и верског значаја црква Св. Јована у непосредној близини села Орљане проглашена је, 1948. године, за „Културно добро од великог значаја“ и уведена је у централни регистар споменика културе у Републици Србији. Као основ за упис у регистар послужило је решење Завода за заштитуту и научно проучавање споменика културе НРС бр.671/48 од 6. маја 1948. године.